19. 10. 2011

ZAR NAM JE SVEGA DOSTA?

Mediji između strategije i korupcije

Rade Veljanovski - lični stav

Beograd, 19.10.2011. (Danas) - Pojavila su se, proteklih dana, jedan za drugim, dva važna dokumenta o medijima. Najpre Strategija razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji do 2016. godine, a odmah zatim i Izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji. Oba dokumenta potekla su iz najviših državnih organa: Vlade Srbije i vladinog Saveta za borbu protiv korupcije. Očekivalo se da će njihovi sadržaji izazvati raspravu, poređenje, potezanje argumenata, zabrinutost ili bar upitanost. Ali - ništa. Muk. Kao da ta dva papira nemaju nikakve međusobne veze, kao da je neko objavio kalendar za narednu godinu koji se normalno nastavlja na prethodnu, i šta tu ima da se priča.

Ideja o pravljenju Strategije lansirana je pre dve godine, u vreme velikog debakla na relaciji vlast - mediji, kada je usvojen Zakon o izmenama Zakona o javnom informisanju. Da bi se prikrila nelagoda zbog neopravdanog potezanja hitnog postupka, neutvrđenog autorstva teksta zakona i ponajviše zbog eklatantnih suprotnosti sa Ustavom Srbije i članom 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima, što je potvrđeno proglašavanjem zakona neustavnim, skrenuta je pažnja sa zakona na Strategiju.

Vlada je na početak Strategije stavila Analizu stanja u oblasti javnog informisanja u Republici Srbiji. Nijedne reči o uticaju države i najviših institucija na to stanje. Kao da se donošenje pomenutog zakona koji je Ustavni sud poništio, nije dogodilo. Ni pomena kršenja medijskih zakona od same države: već šest godina država nezakonito ima vlasništvo u Politici, novosadskom Dnevniku, Večernjim novostima i još jednom broju lokalnih i regionalnih medija. Ništa o odgovornosti za konfuziju izazvanu protivrečnim zakonima: tri zakona koji nalažu privatizaciju i tri koji je sprečavaju, a svi su na snazi i sve ih je usvojila Narodna skupština. U odnosu na najvažniji standard demokratskog sveta - obezbeđivanje nezavisnosti i sprečavanje uticaja iz sfere politike i biznisa na medije, izostao je bilo kakav kritički osvrt.

"Analiza" nabraja domaće i međunarodne dokumente koji bi trebalo da budu osnov Strategije i buduće medijske regulative. Izostavljene su tri veoma značajne preporuke Saveta Evrope: o garantovanju nezavisnosti javnog servisa radiodifuzije (R 96 10); o nezavisnosti i funkcijama regulatornih organa u oblasti radiodifuzije (R 2000 23) i o medijskom pluralizmu i raznovrsnosti medijskih sadržaja (R 2007 2). Prve dve preporuke kasnije se, samo usput, pominju u delu o regionalnim javnim servisima.

Kada se dalje pogleda tekst Strategije, vidi se da ništa od toga nije slučajno. Opredeljenja o kontroli javnog servisa, regulatornom telu (RRA) i javnosti vlasništva odnosno medijskoj koncentraciji, uz "napuštanje vlasništva u medijima od strane države" najslabija su u Strategiji.

"Javna kontrola rada javnih RTV servisa u Republici Srbiji vrši se putem Upravnog i Programskog odbora", stoji u Strategiji. Ova, funkcionalno nepismena, rečenica sadrži materijalnu grešku. Ne postoji Programski odbor u javnom servisu prema Zakonu o radiodifuziji, već Programski savet. I odbor i savet imaju druge ingerencije i u njihov delokrug rada može doći javna kontrola, samo uz angažovanje raznih oblika spoljne kontrole u kojoj participiraju građani, odnosno akteri civilnog društva, kako stoji u evropskim dokumentima, a što je iz predloga Strategije izbrisano.

Sve dosadašnje analize i kritike rada RRA i odnosa države prema njemu, na primer, izmena zakona kojima se uticaj države na izbor članova Saveta povećavao, nisu uzete u obzir. Član 4 Strategije počinje rečima: "Opredeljenje države je da ne bude vlasnik javnih glasila". U istom članu dalje se navodi da država može biti osnivač: nacionalnih, pokrajinskih i regionalnih javnih servisa; glasila na srpskom jeziku za potrebe stanovništva Kosova i Metohije; specifičnih glasila koja su u funkciji bližeg informisanja i upoznavanja građana s radom državnih organa i javnih preduzeća (internet portal, skupštinski kanal i dr.), a saveti nacionalnih manjina mogu biti osnivači glasila na jezicima manjina. Kada se ovakva opredeljenja pretoče u zakone, postojaće desetine državnih medija, i među njima regionalni javni servisi koji će "biti ustanovljeni putem javnog konkursa", što je do sada neviđen način. Brisanje imena gradova, u kojima će postojati ovi servisi, iz Strategije i već nagovešteni apetiti političkih stranaka, najavljuju da će ovo pitanje biti predmet predizbornih i postizbornih nagodbi, čime će biti obezbeđen kontinuitet političkog uticaja na medije.

Medijska koncentracija je u Strategiji površno dotaknuta bez ulaženja u suštinu. Insistira se, doduše, na javnosti vlasništva, ali se veoma teško u tome može naslutiti mogućnost eliminisanja svih pojava o kojima govori Izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije. Savet je utvrdio da se od 30 najznačajnijih medija u 18 ne znaju vlasnici. Uprkos odredbama o nedozvoljenoj koncentraciji vlasništva sadržanih u Zakonu o radiodifuziji, ima ozbiljnih indicija da se isti vlasnici pojavlju u po dve televizije sa nacionalnim pokrivanjem. Zbog teške materijalne situacije i nekada ugledni i verodostojni mediji moraju da ulaze u finansijske aranžmane sa tajkunima i tako tupe kritičku oštricu i prema biznisu i prema politici, stoji u Izveštaju.

Neutemeljeno medijsko tržište nije u stanju da se izbori sa pojavom korupcije koja se javlja u najperfidnijim oblicima, pre svega, kako se navodi u Izveštaju Saveta, kroz delovanje mnogobrojnih agencija za odnose sa javnošću, marketinške i produkcijske agencije. Vlasništvo biznismena bliskih političarima i samih političara, koje je u medijima bolje skriveno, u slučaju pomenutih agencija je vidljivije, ali to saznanje ne pomaže kada se zakup prostora u medijima koristi kao pritisak na njih. Činjenica, koja je odavno konstatovana - da imamo sve siromašnije medije, a sve bogatije reklamne agencije, odnosno njihove vlasnike, nije dovela do bilo kakve društvene akcije da se takvo stanje, pogubno sa stanovišta demokratizacije javne sfere, izmeni.

Ako zaista imamo osećaj da zanemarivanjem ovih pitanja, jer smo se umorili, jer nam je svega dosta, jer nema smisla, možemo da doprinesemo utisku da nije sve tako crno, ta samoobmana će nas pogoditi kad tad. Ona neće ostati ni pred vratima evrointegracija, pošto je u nama.