10. 12. 2012

UVREDE ZABRANJENE, LAŽI DOZVOLJENE

Gde je "linija" između slobode medija i uvrede i koliki je prag tolerancije javnih ličnosti 

Beograd, 10.12.2012. (Politika) -  Kleveta će u Srbiji biti dekriminalizovana, potvrđeno je i zvanično. Evropski i mnogi domaći stručnjaci pozdravili su takvu odluku. 

„Ko za drugog iznosi ili pronosi štogod neistinito što može škoditi njegovoj časti ili ugledu" - neće biti kažnjen, čak i ako je kleveta učinjena preko štampe, radija, televizije „ili sličnih sredstava" ili na javnom skupu, pa čak i ako je to „dovelo do teških posledica za oštećenog".

Oštećenima ostaje da podnose zahteve za naknadu štete u parnici, ali klevetnik neće biti krivično odgovoran i neće se naći u kaznenoj evidenciji. Parnični sud odrediće iznos odštete tako što će proceniti materijalnu i nematerijalnu štetu koja je nastala usled klevete.

Uvreda ostaje kao krivično delo, ali mnogi se pitaju u čemu je razlika između nje i klevete. Odgovor bi, u najkraćem, glasio: Kleveta je laž, a uvredljiva izjava može biti i istinita i lažna. Uvreda se čini omalovažavanjem, potcenjivanjem, ruganjem, psovkama, pljuvanjem, pa i prosipanjem vode u lice. Bitno je da je počinilac imao umišljaj da uvredi, kao i da se oštećeni oseća uvređenim. 

Može se očekivati da klevete budu kvalifikovane kao uvrede jer i laž ima za cilj da uvredi i tako povredi čast i ugled.

Malo se zna o trećoj inkriminaciji iz grupe krivičnih dela protiv časti i ugleda, a to je „iznošenje ličnih i porodičnih prilika". Ovde je, po pravilu, reč o iznošenju istinitih podataka i činjenica o nečijem ličnom i porodičnom životu, ali to mogu biti i izmišljotine.

Na primer, „Laza Lazić ima epilepsiju", „Žika Žikić ima ljubavnicu", ili „Pera Perić dobio vanbračno dete".

Ako je reč o lažima, onda su Laza, Žika i Pera mogli da podnesu krivične tužbe za klevetu, ali sada više neće moći, čak iako su Žikina i Perina supruga zbog tih lažnih vesti pokrenule brakorazvodne parnice. Ipak, mogu podneti odštetni zahtev u parnici, ali nema krivične odgovornosti za klevetu, pa ni za uvredu.

Međutim, ako su vesti istinite, oni mogu tužiti za krivično delo "iznošenje ličnih i porodičnih prilika", jer imaju pravo da njihova privatnost bude sačuvana od očiju javnosti. Bračnim neverstvom oni ne ugrožavaju javne interese, čak i ako su javne ličnosti.

Šta se, međutim, događa ako je Laza na visokoj državnoj funkciji? Ako je dobio epileptični napad u parlamentu ili na prijemu kod nekog stranog ambasadora, onda to više nije tajna i nije njegova privatna stvar, jer se postavlja pitanje da li može takav da obavlja važne državne poslove. Zato će većina novina pisati o tome i njihovi će izveštaji biti istiniti, a pritom neće činiti krivično delo jer problem više nije samo ličan. Pitanje je novinarske i uredničke etike da li će vest o tome biti plasirana na prvoj strani sa senzacionalističkim naslovom ili će biti samo napomena u izveštaju sa događaja.

Vrhovni sud Srbije pre više godina zauzeo je stav da javne ličnosti moraju pokazati viši stepen tolerancije prema medijima koji obaveštavaju javnost o njihovim poslovnim, porodičnim i ličnim prilikama, jer su na udaru javnosti i moraju voditi više računa o svom ponašanju, kao i o ugledu svoje porodice i svojih saradnika. Zato, ako paparaco uslika nekog ministra kako raskopčava košulju u striptiz klubu, štampa ima pravo da o tome obavesti javnost, ministar može da tuži zbog „iznošenja ličnih prilika", ali će sud reći da je on morao da pazi na svoje ponašanje koje je neprikladno za državnog funkcionera.

Problem je kada štampa piše da su deca javnih ličnosti slabi đaci, narkomani ili da su se potukli u školi. Mediji na taj način žele da ukažu da poznata ličnost „nije uspela da vaspita svoje dete", ali deca, naročito maloletna, ne moraju nositi teret „slave" svojih roditelja i moraju imati pravo na privatnost.

Sa druge strane, estradne ličnosti vole da se o njima piše, pa makar i neistinito, jer svaka vest o njima je reklama. Pevačica će posle dati izjavu da između nje i fudbalera postoji samo prijateljstvo, glumac će priznati da se zaljubio u koleginicu, a televizijska voditeljka će odati svoju tajnu ekskluzivno za neki časopis.

Kada mediji iznose svoja saznanja da je neka javna ličnost počinila krivično delo, na primer da je ministarka primila mito, a direktor banke proneverio novac, tada je reč o javnom interesu, ali se postavlja pitanje poštovanja pretpostavke nevinosti. Čak i ako se povede istraga, sud treba da utvrdi krivičnu odgovornost funkcionera, a odgovornost medija za laž više se neće utvrđivati u krivičnom postupku, ali se može očekivati u budućnosti da takvi slučajevi postanu neka vrsta prekršaja.

Biće teško proceniti gde je granica između uvrede i slobode iznošenja sumnji i negativnih vrednosnih ocena, odnosno prava na slobodu izražavanja.

Čast i ugled

Ugled se u krivičnom pravu izvodi iz pojma časti pa se kaže da je ugled - čast koju je pojedinac u svojoj sredini stekao svojim ponašanjem i vrednostima.

Čast može biti „unutrašnja i spoljašna". Prva označava subjektivni stav pojedinca prema sopstvenoj vrednosti, a druga predstavlja priznanje tih vrednosti i od društvene sredine, to jest mišljenje drugih o vrednostima pojedinca.

Krivično pravo štiti pravo čoveka na čast, odnosno njegovo pravo da njegovu ličnost poštuju drugi.

Autor: ALEKSANDRA PETROVIĆ