09. 07. 2008

MEDIJI I TRANZICIJA

Autor teksta je profsor dr Ratko Božović, sociolog

Beograd, 9.7.2008 (Večernje novosti) – Nastojanje da mediji postanu institucionalna osnova slobodne javnosti daleko je od realnosti društava u tranziciji. Za takvu tendenciju neophodni  su i slobodni mediji i slobodno društvo.

To, opet, ne znači da se ostaje i dalje u matricama starog ideološkog sistema. Do izvesnih promena je došlo jer više ne postoje drastični „limiti“ dozvoljenog i nedozvoljenog političkog uticaja. Nema ni rigorozne „selekcije“ medijskih sadržaja. U medijima se ne proizvodi slika o stvarnosti koja u realnosti i ne postoji. Ako se izuzmu predizborne strasti i postizborna trgovina, utihnuo je informativni ekstremizam, ali i ksenofobične strasti. Nije došlo do uspostavljanja kritickog javnog mnjenja.

Nisu se utemeljili ideali tolerancije, nenasilja i suživota. Štaviše, nisu savladane ni predrasude ni prema naciji, veri, polu, manjini, niti prema bićima sa posebnim usmerenjima. Istraživači i medija i demokratije slažu se u jednom - mediji igraju nezamenjivu ulogu u demokratskim procesima, u tumačenju društvenih problema i njihovom razumevanju. Zato je za razliku od zatvorenog društva, koncept demokratije i otvorenog društva u direktnoj vezi sa medijima.

Posebno je značajno prisustvo svetskih medija i njihov snažan uticaj na uspostavljanje jedne nove lestvice vrednosti. Ti mediji i njihove mentalne matrice pristižu iz sveta u kome je uveliko prisutno iščezavanje univerzalnih vrednosti. Nema ni osmišljenog značenja postojanja. A postojanje liči na ono mesto iz petog čina Šekspirovog „Magbeta“: „Život je istorija koju priča neki idiot, puna buke i besa, koja ništa ne znači“. U pitanju je drastična kriza smisla. Savremeni čovek suočio se sa svetom bez kompasa i sa svešću bez smisla za smisao.

Uspon globalnih medija sve više utiče na prirodu nacionalnih i državnih medija, posebno na medije zemalja u tranziciji. Edvard S. Herman i Robert V. Mekčesni u opsežnoj studiji „Globalni mediji“, čiji je podnaslov „Novi misionari korporativnog kapitalizma“, pokazuju da je početkom osamdesetih 20. veka, globalnim medijskim sistemom dominiralo trideset ili cetrdeset velikih transnacionalnih korporacija.

Tako je došlo do nezapamćene monopolizacije sredstava masovnog komuniciranja. Sa stanovišta uticaja na mnogoljudnu zajednicu, na džinovski svetski auditorijum, to je mnogo veći monopol od bilo kojeg političkog monopola. Stoga, deluje smešno i neutemeljeno svaki politički pokret emancipacije. U punoj saglasnosti sa tržištem liberalnog kapitalizma, prisustvo globalnih medija deluje kao nezaustavljiva stihija, kao neumitna i lagodna diktatura. To je valjda jedina diktatura koja se prihvata ne samo bez otpora već i sa neskrivenom radošću.

Globalni mediji i ne deluju kao moguća opcija već kao izabrana mogućnost. Tako da se gotovo i ne postavlja pitanje kako ovladati ovim medijima nego kako će oni „umrežiti“ svoje pasivne posmatrace, takozvane „konzumente“. S razlogom se smatra da globalizacija medija predstavlja veliku opasnost za aktivno ucešće građana u društvenom životu i za njihovo neposredno uključivanje u svakodnevlje demokratije.

Na civilizacijskoj sceni vec nadmoćno dominiraju komercijalni mediji. Kad oni pristignu više ništa ne može biti u medijskoj sferi kao što je bilo pre nego su se oni pojavili. Komercijalizovani mediji, u stvari, i razaraju stari i stvaraju novi medijski ambijent. To je jedinstven civilizaciski iskorak koji ima i svoje lice i svoje naličje, svetlu i mračnu stranu. Posebno je značajno to što se globalizacija medija odvija ne samo uz njihovu izrazitu centralizaciju i nadgledanje vec i uz barokno širenje popularne kulture, koja prekoračuje regionalne i državne granice.

Tako je ova forma globalne kulture, u stvari „rušila“ nacionalne i državne granice u domenu vrednosti i uspostavljala zajedništvo do najudaljenijih krajeva sveta. Zahvaljujuci snažnom uticaju globalnih medija, skrajnute od sveta, marginalne i podređene države suočavaju se sa zapadnim i svetskim vrednostima kao što su individualizam, ljudska prava, a posebno prava žena, manjinska prava i prava ljudi sa posebnim težnjama.

Sve to nije bez značaja za uspostavljanje demokratije, ali se na tome ne insistira jer se suštinski zanemaruju programi koji bi imali ambiciju da utemelje razumsko, slobodu i vrednosti od individualnog I društvenog značaja. To što se u ovim medijima favorizuje „laka zabava“, nasilje i seks, pokazuje da su oni najviše usmereni na to da oblikuju potrošacko društvo i da stvaraju „konzumenta“, a ne slobodnog gradanina. Da bi opsena bila potpuna, spektakl je neizbežan, utoliko pre što je on kapital posredovan slikom. To znaci da je sve u modelu komercijalnih medija podređeno kapital-odnosu. Kad ekonomske vrednosti imaju ne samo središnu i dominantnu ulogu, nego kad potiskuju i pokrivaju sve druge vrednosti onda se može i dogoditi da se potrošnja ne doživljava kao sredstvo već kao cilj, a profit kao jedina vrednost.

Koliko je to apsurno ne vredi dokazivati. Najgore je što su posledice dalekosežne sa stanovišta razvitka ljudskih bića i njihovih kreativnih potencijala.

Pritisak globalnih medija na državne i kontrolisane medije ima smisla kad oni postanu stereotipni, sterilni i samodovoljni. Opravdano je osporiti primat nacionalnih medija kad trunu u anahronizmu i zatvorenosti. A posebna je vrednost otpora kojim se brani kulturni, državni i nacionalni identitet.

Sa tog stanovišta, valjalo bi shvatiti nemačkog filozofa Sloterdajka: „Globalizacija nas je sve suviše brzo ubacila u zajedništvo“. Svako zajedništvo je sporno ako podrazumeva bilo čije gubitništvo. Bojim se da je gubitništvo neizbežno!