11. 07. 2008

VLASNICI IMAJU PRAVO DA UTICU NA SVOJE MEDIJE

Autor teksta je Nebojša Krstić, savetnik predsednika Tadića

Beograd, 11.07.2008 (Politika)  - Boris Tadić je u noći svoje pobede na parlamentarnim izborima, govoreći o reformama koje čekaju Srbiju, pomenuo i reformu medijskog sektora. Neki su tu izjavu protumačili kao najavu čistki i udara na medijske slobode. Komentator nedeljnika sa dugom tradicijom kaže da „disciplinovanje medija”, izmedu ostalog, može biti ozbiljan signal da Srbija ulazi u demokraturu (ovaj neologizam predstavlja inače kombinaciju reči demokratija i diktatura; tom je kovanicom Timoti Garton Eš opisao pretpetooktobarsku Srbiju).

Razum i ustaljeni običaj nalagao bi da se novoj vladi, kao i svim dosadašnjim, da onih 100 dana uhodavanja i konsolidovanja pre nego što joj se upute prve reči kritike. Zanimljivo je da su se preventivni izrazi zabrinutosti pojedinih medijskih poslenika pojavili i pre nego što je vlada formirana.

Novinar pomenutog, nekad uglednog nedeljnika, pita pre neki dan – da li je imenovanje Upravnog odbora, koji je ucinila vlada u skladu sa zakonom, u dnevnom listu čiji je država većinski vlasnik, znak da je u pitanju želja za političkim uticajem. Nije loše pitanje. Da li postoji privatni vlasnik bilo kog privatnog medija koji nema uticaja na političku opredeljenost i uređivačku politiku svog vlasništva? Postoji li ijedna država da je vlasnik medija a da nema uticaja u njemu? Postoji li vlasnik bilo kakve firme koji ne odlučuje kako će ta firma da radi? Da li je vlada Cvetkovićevog prethodnika zadržala kadrove u medijima nasleđene od Đindićeve ili Živkovićeve vlade?

Negativan odgovor na ovih nekoliko pitanja nije teško dati, ali ono što je važno i što čini suštinu problema jeste u kojem je to trenutku legitimna promena ljudi ili uređivačke politike nešto što postaje disciplinovanje medija, tj. udar na medijske slobode, odnosno demokratura.

Suština, dakle, nije hoće li državne novine da prate državnu politiku, već hoće li država (vlada, predsednik...) da zloupotrebljava taj medij. Hoće li ga koristiti za obračun sa političkim neistomišljenicima. Hoće li, na primer, služeći se napisima najvulgarnijih tabloida kao alibijem, u izbornim danima optuživati pokojnog gradonačelnika da je ukrao 23 miliona evra, a posle kao puj pike ne važi. Hoće li svakog četvrtka (pardon, svakog drugog četvrtka) posvećivati svoj prostor analizi izdajništva predsednika Republike, ili sutra – nekog od lidera opozicije. I tako dalje i u tom smislu. Ne radi se, znači, ovde o finesama političke filozofije i meandrima ugrožavanja medijskih sloboda, nego o najobičnijem kućnom vaspitanju i elementarnoj pristojnosti. I to, pristojnost, čini suštinsku vezu sa apsolutnom potrebom da mediji budu otvoreni, profesionalni, kritični i po mogućstvu bar iole objektivni.

Pa, ako neko hoće da dokaže da će ono što je činio Koštunica, u izvođenju Mirka Cvetkovića ili Borisa Tadića biti demokratura, morao bi da da ubedljiv argument u prilog tezi da je vodenje prljave i primitivne kampanje protiv političkih protivnika – pitanje slobode izražavanja.

Zato bih dozvolio sebi da zaključim kako je cela ta priča u najavi, samo otvaranje prostora da se neuspešno i otužno palamudenje o izdajnicima, zameni trabunjanjem o diktatoru maskiranom u demokratski plašt.