14. 04. 2003

Zakon o informisanju sutra pred poslanicima

BEOGRAD, 14. aprila 2003. - Predlog zakona o javnom informisanju, o kojem bi 15. aprila trebalo da raspravlja Skupština Srbije, sadrži niz novih prava i obaveza novinara, a predviđa i veću zaštitu osoba na koje se informacije odnose.

Među osnovnim načelima predloženog zakona su sloboda javnog informisanja, zabrana cenzure i isključiva nadležnost suda o svim povredama slobode javnog informisanja, i to po hitnom postupku.

Predviđena je obaveza novinarske, odnosno profesionalne pažnje, koja znači da novinar pre objavljivanja određene informacije, u skladu s realnim mogućnostima i okolnostima, mora da proveri njeno poreklo, istinitost i potpunost, kao i da tuđe ideje i mišljenja objavi verodostojno i potpuno. Prema Predlogu zakona, slobodno će biti objavljivanje ideja, informacija i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdan interes da zna, bez obzira na način na koji su te informacije pribavljene.

Nosiocima državnih i političkih funkcija ograničena bi bila prava na zaštitu privatnosti, srazmerno opravdanom interesu javnosti da zna određenu informaciju u svakom konkretnom slučaju. Informacija iz privatnog života, lični pisani ili zapis lika i glasa, ne bi mogli biti objavljivani bez pristanka lica na koje se odnose. Pristanak, međutim, ne bi bio potreban ako se informacija odnosi na ličnost ili događaj od interesa za javnost, naročito ako je reč o državnim ili političkim funkcionerima. Pristanak nije potreban ni kada je određena informacija u interesu pravosuđa, bezbednosti zemlje ili javne bezbednosti, ako je potrebna radi upozorenja na opasnost (prevencija zarazne bolesti, prevare i slično), ako je reč o zapisu sa javnog skupa i u još nekoliko situacija.

U cilju zaštite novinara, predviđeno je pravo na "novinarsku tajnu", što znači da izvor informacije nije nužno otkriti, osim ako se ti podaci ne odnose na krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora od najmanje pet godina. Nacrtom zakona precizirana je i "pretpostavka nevinosti", što znači da je zabranjeno označiti učinioca nekog dela krivim ili odgovornim pre objavljivanja pravosnažne presude. Za to su zaprećene i novčane kazne od 30.000 do 200.000 dinara. Zabranjen je "govor mržnje", a posebne odredbe posvećene su zaštiti maloletnika i zabrani javnog izlaganja pornografskih sadržaja - na primer, na naslovnoj i poslednjoj strani štampanog izdanja.

Veliki deo zakona reguliše pravo na odgovor i ispravku, a u slučaju kršenja tih odredbi, definisana je i sudska procedura, kao i novčane kazne. Navedeno je da je sloboda informisanja u tom pogledu ograničena samo u meri neophodnoj za zaštitu ličnih prava pojedinaca na koje se informacije odnose. Pravo na odgovor tako garantuje licu na koje se odnosi informacija, a koja može da povredi njegov interes, da od odgovornog urednika zahteva da, bez naknade, objavi njegov odgovor sa tvrdnjom da je ta informacija neistinita, nepotpuna ili netačno preneta. Pravo na ispravku garantuje pojedincu čije je interes povređen određenom informacijom, da zahteva od suda da utvrdi da je ona neistinita, nepotpuna ili netačno preneta, kao i da traži od suda da odgovornom uredniku određenog medija naredi da, bez naknade, objavi ispravku te informacije. Ako odgovorni urednik odbije da objavi odgovor, odnosno ispravku, ličnost na koju se osporena informacija odnosi, može podneti tužbu.

Predviđeno je i 19 slučajeva u kojima mediji nisu dužni da objavljuju odgovor, između ostalog - ako se odgovor odnosi na mišljenje, a ne na tvrdnju o činjenicama, kao u slučaju da odgovor ne sadrži tvrdnju o činjenicama, već mišljenje. U parnici radi objavljivanja odgovora raspravlja se samo o činjenicama predviđenim ovim zakonom, od kojih zavisi obaveza objavljivanja odgovora, dok se u parnici radi ispravke raspravlja o neistinitosti, nepotpunosti ili netačnosti prenete informacije, kao i o tome da li je njome povređeno pravo ili interes tužioca.

Pored prava na odgovor, odnosno ispravku, predviđena je i mogućnost tužbe za "propuštanje objavljivanja neistinite informacije", na osnovu koje sud zabranjuje javnom glasilu da ponovo objavi informaciju za koju je u sudskom postupku već utvrđeno da je neistinita, nepotpuna ili koja vređa pravo pojedinca.

Predviđeno je pravo pojedinca na objavljivanje informacije o ishodu krivičnog postupka koji je vođen protiv njega, odnosno zahtev odgovornom uredniku da, po okončanju sudskog postupka, objavi informaciju o pravosnažnom obustavljanju tog postupka, odbijanju ili oslobađanju od optužbe.

Takođe, predviđeno je i pravo o naknadi materijalne i nematerijalne štete u slučaju povrede ličnih prava objavljivanjem nedopuštene informacije. U tom slučaju novinar, odgovorni urednik i osnivač javnog glasila, koji su pre objavljivanja sporne informacije mogli utvrditi njenu neistinitost ili nepotpunost, solidarno odgovaraju za štetu proruzrokovanu njenim objavljivanjem. Nije predviđena odgovornost novinara, odnosno urednika, ako je šteta nastala objavljivanjem verno prenete informacije iz javne rasprave (u skupštini, sudu...) ili iz materijala državnog organa.

Predviđene su i novčane kazne za prekršaj odredbi u više slučajeva. Između ostalog, ako odgovorni urednik, po pravosnažnoj presudi, odbije da objavi odgovor, ispravku ili informaciju o ishodu krivičnog postupka, predviđena je kazna od 30.000 do 200.000 dinara. Ukoliko uz odgovor, odnosno ispravku, bude objavljen komentar, kazna je od 5.000 do 60.000 dinara.

Novim zakonom bila bi izjednačena domaća i strana pravna i fizička lica u javnom infomisanju, a zabranjen će biti monopol - bilo da je reč o osnivanju glasila, distribuciji ili monopolu na objavljivanje informacija, ideja i mišljenja. Predlogom zakona precizirano je da je distribucija svih javnih glasla slobodna i da je zabranjen svaki vid diskriminacije u tom pogledu. Istovremeno, predviđena je zabrana distribucije informacija radi sprečavanja propagiranja rata, podstrekavanja na neposredno nasilje ili zagovaranje rasne, nacionalne ili verske mržnje, kao i ako od objavljene informacije neposredno preti "ozbiljna, nepopravljiva posledica čije se nastupanje ne može sprečiti na drugi način". U obrazloženju Predloga zakona ocenjeno je da je to u skladu s Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama.

Odluku o zabrani distribucije donosi sud, na predlog javnog tužioca. Isti način predviđen je i za odluku o privremenoj zabrani, koja važi do pravosnažne odluke o zabrani, pri čemu sud može naložiti policiji da sve primerke novina privremeno oduzme i dostavi sudskom depozitu ili zapečati.

Radi sprečavanja eventualnog monopola države i ograničenja u ostvarivanju slobode informisanja, predviđeno je da osnivači javnih glasila ne mogu biti država, pokrajina, javna ustanova niti javno preduzeće, osim izuzetaka dozvoljenih Zakonom o radiodifuziji. Mediji, čiji su osnivači država i teritorijalna autonomija, odnosno ustanova, preduzeće i drugo pravno lice u pretežnoj državnoj svojini, trebalo bi da prestanu sa radom u roku od godinu dana od stupanja na snagu zakona. To se ne odnosi na medije koji bi trebalo da postanu javni servisi, na osnovu Zakona o radiodifuziji.

Javna glasila će, prema novom zakonu, biti i internet sajtovi i druga elektronska izdanja postojećih medija.

Predlogom zakona precizirana je i obaveza objavljivanja impresuma i skraćenog impresuma - osnovnih podataka o javnom glasilu. Osnivači javnih glasila imaće rok od 90 dana od stupanja zakona na snagu da svoju organizaciju i opšte akte usklade sa novim propisima. U suprotnom, zaprećena je novčana kazna od 100.000 do million dinara.

Jedno od osnovnih načela Predloga zakona je i da Republika obezbeđuje deo sredstava ili drugih uslova za rad javnih glasila na jezicima nacionalnih manjina, kao i da posebnu pažnju države imaju invalidi i druga lica sa posebnim potrebama.

Zakon o javnom informisanju trebalo bi da popuni dvoipogodišnju pravnu prazninu u toj oblasti, nastalu posle ukidanja većine odredbi ranijeg zakona, na osnovu kojeg su drastično kažnjavani nezavisni mediji za vreme bivše vlasti. Predlog zakona predstavlja kombinaciju ranijih desetak verzija, na koje su protekle dve godine imali različite primedbe i novinari, i domaći pravnici i evropski stručnjaci. Vlada je pripremila konačnu verziju, jer prvobitna radna grupa domaćih medijskih i pravnih stručnjaka nije mogla da se usaglasi o koncepciji i obimu zakona. Prema oceni strucnjaka Saveta Evrope i OEBS-a, predloženi zakon u skladu je sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.