02. 06. 2003

Vlast nije spremna da podrzi depolitizaciju medija

snjezana_danas.jpg

snjezana_danas.jpg

INTERVJU:
Snjezana Milivojevic, clan Saveta republicke radio-difuzne agencije

Vreme koje je utroseno da se usaglase dva pristupa Zakonu o javnom informisanju, jedan novinarski a drugi pravnicki, pokazalo je da postoje razlicite koncepcije medijskog razvoja i, pre svega, vidjenja kako se najbolje stiti sloboda medija. Cini mi se da je u ovoj oblasti bolje ponesto ostaviti neregulisano nego sve detaljno normirati.

Naglaseno normiranje je svojevrsno limitiranje slobode, a nekim delovima nepotrebno se zadire u oblasti koje ne bi trebalo da budu materija zakona. Bilo bi bolje da su one prepustene medijima na samo-regulaciju. Time bi se afirmisala njihova odgovornost, ali i drustveno poverenje u medije, kaze u razgovoru za Danas Snjezana Milivojevic, clan Saveta Republicke radio-difuzne organizacije i dugogodisnji analiticar medija, odgovarajuci na pitanje kako ocenjuje nedavno usvojen Zakon o javnom informisanju.

- Vrlo je vazno - kaze sagovornik Danasa - da se zaokruzi osnovni set medijskih zakona i da oni budu konzistentni. Kao i u svim zemljama u okruzenju, verovatno ce se oni i brzo menjati. Prema iskustvu iz nama susednih zemalja, prvi medijski zakoni obicno nisu dugog veka. U Bugarskoj je na primer, vec treci put menjan Zakon o radio-difuziji.

I u Sloveniji koja je po mnogim procenama veoma uspesno obavila veci deo tranzicionih medijskih poslova, zakon je menjan dva puta. Nigde zakoni koji su doneti posle politickih promena nisu odmah bili potpuno adekvatni. Mnoge njihove odredbe bile su odgovor na veoma specificne okolnosti pa su zato imale ograniceno vazenje i vremenom izgubile na znacaju. Posto je i pred nama veliki posao prevladavanja proslosti, paradoksalno, zakoni za buducnost umnogome zavise od odnosa prema proslosti.

- I u razvijenim zemljama veoma je aktivan rad u medijskoj regulativi. Ali, tamo tehnoloski ili komercijalni razlozi diktiraju regulisanje pojava o kojima se ovde jos ni ni ne razmislja. Glavna tema ovdasnje regulative je da se onemoguci politicki uticaj vlasti na medije. Novim normativnim okvirom koji uvodi paket zakona - o radio-difuziji, o javnom informisanju, o oglasavanju i o dostupnosti informacija, garantuje se sloboda od vlasti i kidaju kanali politickog uticaja. Ali, ubrzo ce se pojaviti problemi vezani za trzisnu poziciju medija i potreba da se oni suprostave nekim drugim izazovima za koje su potpuno nespremni.

Osnovna zamerka medija se odnosi na cinjenicu da novi zakon nije donesen u saradnji sa medijima, vec da je vanredno stanje u zemlji iskorisceno da se u zakon ugrade neke odredbe koje bi u normalnoj situaciji izazvale burne reakcije i medija i javnosti.

- Nije bilo primereno zakon donositi u vreme vanrednog stanja, niti birati clanove Republickog radio-difuznog saveta u takvim okolnostima. Bez obzira koliko su amandmani izmenili inicijalni predlog, vanredno stanje nije vreme za debatu o propisima u tako vaznim oblastima kao sto su mediji. Zakon je pripreman dve godine, pa je njegovo usvajanje u ovakvom trenutku nepravda prema medijima.

Klimi napetosti i nepoverenja doprinela je i arbitrarna odluka da se u proceduru ne stavi i Zakon o dostupnosti informacija. Bilo je vazno da se ova dva zakona usvoje istovremeno. Ovako se vlast opredelila da propise prava i obaveze medija ali ne i da obaveze drzavne organe da informacije o svom radu ucine javnim.

Uostalom, vlast se ocigledno proglasila nenadleznom za medijske promene, jednu potpuno izmrcvarenu i haoticnu oblast prepustila je samu sebi, prepustila je nevladinim organizacijama, uz svo uvazavanje njihove uloge i napora, da prema svojim interesovanjima a bez koordinacije kreiraju jedan po jedan zakon. Cak je dozvolila da se o ovako vaznoj oblasti vise brine u Strazburu nego u Beogradu.

Sve su to dokazi istinske nespremnosti da pomognu transformaciju medija. Neodgovarajuci izbor nekih clanova Saveta agencije za radio-difuziju, samo je nova ilustracija nesporazuma na relaciji mediji-vlast, koje inicira vlast.

Da li je imenovanje nekih clanova Saveta radio-difuzne agencije, indirektna demonstracija nespremnosti vlasti da se odrekne uticaja na medije, sto mnogi ocenjuju kao svojevrstan recidiv ne tako davne proslosti?

- Formiranjem Saveta pocinje jedan zaista vazan transfer ovlascenja i on se prihvata veoma tesko. Prvi impuls vlasti da to spreci bilo je odugovlacenje sa donosenjem Zakona o radio-difuziji, posle toga sa izborom clanova Saveta. Medjutim, taj proces je neminovan i ne moze da se zaustavi. Mozda u svakoj etapi moze da se uspori po nekoliko meseci, verovatno da se u medjuvremenu i dodatno iskomplikuje, ali vise ne moze bitnije da se uspori.

Iz nacina na koji je obavljen izbor Saveta, mislim da je tek sada nekim politicarima postalo jasno sta to telo predstavlja i koliko je njegovo formiranje revolucionarna promena. Veoma je vazno da jedno strucno osposobljeno telo, depolitizivano, bez ikakvog ideoloskog mandata regulise a ne upravlja u oblasti radio-difuzije. To je promena koja se ocigledno veoma tesko dozivljava. Zato spremnost da se Savet diskredituje u javnosti pre nego sto je poceo sa radom vidim kao veliku neodgovornost. Sasvim je nekorektno opteretiti Savet nepotrebnom hipotekom, izloziti ga rizicima da uvek kada njegove odluke ne budu po volji bude kritikovano i ranjivo zbog neregularnosti izbora.

Savet agencije za radio-difuziju pred sobom ima uzasno tezak zadatak i zbog toga mislim da su Skupstina i Vlada bile obavezne da mu pomognu cistim startom, a ne da mu otezavaju rad. Posto su bas ova dva, od svih ovlascenih predlagaca, izabrala da ne postuju zakonsku proceduru, ogoljeno su manifestovala nespremnosti da podrze depolitizaciju radio-difuzije.

Namece se utisak da je lustracija za poslednje dve godine postala dezurna tema nekih politicara i politickih partija u borbi za sticanje politickih poena. Istovremeno stice se utisak da se prioritet stavlja na pravosudje i u manjoj meri policiju. Sta je sa lustracijom u medijima koji su vise od jedne decenije predstavljali oslonac rezima Slobodana Milosevica.

- Mada mnogi od nas nisu svesni kada se to dogodilo,izgleda da je postignut politicki konsenzus oko izostanka tog radikalnog preispitivanja proslosti. Onaj prvi trenutak oglasavanja diskontinuiteta je prosao i nije iskoriscen. Sto smo istorijski dalje od tog momenta sve je manje spremnosti da se to uradi, i sve je ociglednije da za ozbiljno prevrdnovanje proslosti nema politicke spremnosti. Ali, kada je drustvo resilo da okrene ledja proslosti, ukljucujuci i medijsku proslost, ona nam se silovito i dramaticno vratila kroz ubistvo premijera Djindjica i podsetila nas da istorijski racuni ne mogu da ostanu nerazreseni.

Kao i uvek u protekloj deceniji, i u vanrednom stanju, pokazalo se koliko su mediji vazni u kriznim vremenima. Ali, mediji su toliko izmuceni dugogodisnjom represijom koja je kulminirala cuvenim Seseljevim zakonom o javnom informisanju i finasijski u tako neizvesnom polozaju da ce se pitanjem odgovornosti tesko baviti na vlastitu inicijativu. Da su mediji mogli sami da se nose sa velikim pritiscima ne bi ih se vecina onako tragicno ni survala.

Dakle, vlast je jednostavno odlucila da ignorise zahteve za lustracijom u medijima koji su pod kontrolom drzave i verovatno ocekuje da se to nekako bioloski resi, da ti ljudi sami odu iz profesije. To je onda bio pokazatelj i za sve druge medije da lagodno mogu da se ponasaju kao da proslost nije ni postojala.

Da li to drugim recima znaci da nove vlasti nisu spremne da se odreknu novinara koji su bespogovorno ispunjavali sve zahteve bivseg rezima?

- To su zapravo paralelni procesi, na jednoj strani je izostalo preispitivanje individualnog doprinosa medijskom sunovratu za vreme Slobodana Milosevica, a sa druge strane se nisu sistemski menjale okolnosti. Cak i ako je bilo nekih personalnih promena izostale su strukturne, pre svega nedonosenjem zakona.

Trenutnu mogucnost lustracije u medijima oslikava opsta apatija i iscekivanje, na svim stranama. Opste osecanje nemoci, cini mi se, deli i javnost koja umorna i od ocekivanja i od zahtevanja ne zna kome bi adresirala zahteve za preispitivanjem odgovornosti.

Aleksandar Arsenijevic

Televizija i parlament Pitanje televizijskih prenosa skupstinskih zasedanja je bez obzira na razuveravanja sa obe strane preraslo u svojevrsni medijsko-politicki problem.

- U Srbiji su sva medijska pitanja i dalje politicka pitanja, zahvaljujuci cinjenici da statusni problemi medija nisu reseni. Posto nije istinski pocela transformacija drzavne televizije u javnu, nisu ni stvorene mogucnosti da ona funkcionise kao nezavisna institucija.

Kasnjenje medijskih zakona pogodilo je i RTS, kojoj jos nisu obezbedjeni stabilni izvori finansiranja bez cega ona ni ne moze da bude servis javnosti. Kada iz ove kuce kazu da Skupstina Srbije vise nije njen osnivac, da RTS vise nije klasican drzavni medij nije bas jasno sta jeste. Upravo problem oko direktnih prenosa to jasno otkriva, jer je parlamentarno izvestavanje jedan od vrhunaca u javnoj ulozi televizije.

U Britaniji, kolevci slobodne stampe, mediji su se citav vek borili da udju u parlament dok konacno 1834. u njemu nisu izgradjene i klupe za novinare. Vek i po kasnije, BBC, koji mnogim smatraju uzornim javnim servisom, danas ima poseban celodnevni program ‘BBC Parlament’.

Zvuci mi pomalo paradoksalno da jedna javna televizija, koja treba da skupstinu otvori javnosti, svoju nezavisnost brani odlukom da prekine direktne prenose i obrazlozenjem da javnost nije zainteresovana i da oni nisu komercijalni. To bas nisu pravi argumenti, jer televizija koja je javni servis, ni ne mora da bude komercijalna niti da se rukovodi samo interesima gledanosti.

Medjutim, u potpunosti se slazem da politicari nisu pretplaceni na TV vreme i da moraju da zasluze paznju javnosti. Moraju da prihvate i pravo televizije da profesionalno izvestava iz parlamenta, sto moze biti u mnogo drugacijih formi osim direktnog prenosa. Cinjenica da u odnosu na zemlje sa dugom parlamentarnom tradicijom prebrzo trosimo interesovanje za parlament, nije dobar znak.

Ovako slozeno pitanje RTS ne moze da proglasi pitanjem svoje interne uredjivacke politike, niti odluka o skupstinskim prenosima moze biti u nadleznosti vlasti. Ona zasluzuje javnu debatu, a u njoj javnost moze da ucestvuje i drugacije, ne samo kroz statisticki podatak o gledanosti.