13. 06. 2003

Koga ugrožavaju informacije

logo_nezavisna.jpg

logo_nezavisna.jpg

Ako bude usvojen zakon o slobodnom pristupu informacijama, policija, ali i svi drzavni organi, morali bi svakom gradjaninu da odgovore na svako pitanje, a ne da traze svoju "zastitu" od novinara

Pise: Jovanka MAROVIC

GOLORUKI pripadnici MUP-a zatrazili su od Skupstine Srbije da ih zastiti od razularene horde novinara. Da je nesto ziv "onaj" RTS, ovako bi mogla da glasi vest o zahtevu koji je Ministarstvo unutrasnjih poslova, povodom teksta objavljenog u "Blic njuzu", uputilo narodnim poslanicima. Policajci su od Odbora za kulturu i informisanje Skupstine Srbije trazili da ih zastiti od "neistinitog" informisanja, dok se sami nisu setili da izdaju saopstenje (omiljen nacin komunikacije sa novinarima i gradjanima koji nisu politicari) o privodjenju na informativni razgovor glavnog urednika "Blic njuza" Zeljka Cvijanovica i autora teksta o korumpiranom policajcu Jovice Krtinica.

Povod za policijski zahtev bio je tekst objavljen u "Blic njuzu" o ubistvu policijskog generala Boska Buhe. U tekstu je navedeno da su pripadnici zemunskog klana Dusan Spasojevic i Milorad Lukovic policiju naveli na pogresan trag u istrazi o tom ubistvu. Sastanak Odbora za kulturu i informisanje sazvan je po hitnom postupku, posle koga su se ministri javnosti obratili recnikom filmova u kojima su igrali.

Branislav Lecic podelio je saopstenje u kome govori o "retrogradnim snagama u medijima", dok je Zarko Korac pomenuo "smisljen pokusaj" povratka na vreme pre ubistva Zorana Djindjica. Jedino je predsednik odbora Ivan Andric rekao da to telo nema nadleznosti da raspravlja o konkretnim natpisima u medijima, vec o problemima koji se ticu medijskih zakona.

Atmosfera vanrednog stanja

Glavni urednik "Blic njuza" Zeljko Cvijanovic za "Nezavisnu Svetlost" kaze da se u Srbiji sve pomesalo, "da se sve manje zna ko je policajac, a ko politicar; ko ima politicku, a ko policijsku inicijativu". Ovu tvrdnju potkrepljuje detaljima sa informativnog razgovora: policajac koji je u tekstu povezan sa zemunskim klanom u medjuvremenu je uhapsen; sa Cvijanovicem i Krtinicem informativni razgovor, ipak, obavljaju njegove najblize kolege.

- Presli smo preko toga, ali par dana kasnije policija je izasla sa jednim neverovatnim saopstenjem, koje je toliko podsecalo na duh i recnik vanrednog stanja, brifinge za novinare i terminologiju represije. U pitanju je klasican pritisak MUP-a na novinare, ne samo na nas dvojicu, vec na sve. Ocigledno je da politicka scena, koja potpuno kontrolise MUP, zeli atmosferu vanrednog stanja da odrzi do izbora koji se, izgleda, primicu.

MUP Srbije "zaboravio" je da izda saopstenje i o hapsenju svog pripadnika, o cemu pise beogradski nedeljnik, a Zeljko Cvijanovic kaze da je informacije do kojih redakcija dolazi, preko svojih izvora u policiji - nemoguce proveriti.

- "Vecernje novosti" su ministru policije Dusanu Mihajlovicu postavile pitanje o uhapsenom policajcu, a on je odgovorio da "novinari preteruju". S druge strane, visoki policijski funkcioner Branko Petkovic govorio je za "Glas javnosti" na siroko o akciji "Sablja", ali na pitanje o kolegi nije zeleo da odgovori. Informacije se mogu dobiti samo ako zelite da budete izmanipulisani, da "igrate" sa njima, ali to vise nisu informacije.

Policija se, smatra vecina analiticara, ponasa onako kako je decenijama navikavana - da bude potpuno odvojena od uticaja javnosti.

"Od nje se nije ni trazilo da bude otvorena prema javnosti", kaze za "Blic" clan Savetodavnog tela za reforme MUP-a, Lige eksperata i Centra za antiratnu akciju Bogoljub Milosavljevic. Ovaj bivsi profesor Policijske akademije istice da je policija poslednjih desetak godina sluzila za odrzanje jednog rezima na vlasti, sto je javnost po definiciji iskljucivalo.

Milosavljevic kaze i da je prostor za komunikaciju policije i javnosti jos uvek skucen, sto je tokom akcije "Sablja" samo potvrdjeno modelom koji je primenjivan o obavestavanju gradjana.

- Ovde je jedino ministar ovlascen da daje informacije javnosti. To je stari model koji se razlikuje od, na primer, americkog, u kome svaki policajac ima pravo da komunicira sa medijima i da govori o predmetu svog rada, objasnjava Milosavljevic.

Dve varijante zakona

Po istom modelu, a obecavali su transparentnost, ponasaju se i politicari, a jos vise nizi cinovnici. Kragujevackih primera za to je mnogo. Od policijskih saopstenja o broju privedenih u akciji "Sablja", bez imena i prezimena i dela za koje su osumnjiceni, do pokusaja novinara da saznaju broj zaposlenih u Skupstini grada i visinu plate budzetskih korisnika.

Do informacija tesko dolaze i pojedini opozicioni odbornici, koji na njih imaju zakonsko pravo. Tako su jos 15. maja ove godine odbornici koalicije "Zajedno za Kragujevac" Veroljub Stevanovic i Ivica Samailovic sekretaru Skupstine grada podneli zahtev da im na uvid dostavi dokumentaciju o putovanjima funkcionera u inostranstvo, dnevnicama i racunima za mobilne telefone za 2002. godinu. Trazili su i podatke o ukupnim primanjima funkcionera u prva cetiri meseca ove godine, kao i informaciju o radnicima koji su u stalni radni odnos, na odredjeno vreme ili preko omladinske zadruge zaposleni u gradskoj upravi.

Iako je, prema Poslovniku o radu, sekretar duzan da odbornicima dokumentaciju dostavi u roku od sedam dana, Stevanovic i Samailovic jos uvek nisu dobili nikakav odgovor, kao ni odluku Administrativnog odbora o povecanju funkcionerskog dodatka i izvestaj o nabavci robe preko magacina, sto su, takodje, trazili.

Ako do zvanicnih podataka tesko dolaze novinari, poslanici i odbornici, kojima je to u opisu posla, kako ce do informacija da dodju obicni gradjani?

Svojevremeno je tim za izradu nacrta zakona o slobodnom pristupu informacijama uradio jedan eksperiment: svim ministarstvima upuceni su dopisi o davanju na uvid godisnjih izvestaja i pokazalo se da se samo jedna takva institucija odazvala na zahtev, uz odgovor da ne pravi takav izvestaj, dok se Narodna banka Jugoslavije po tom pitanju pokazala najazurnijom.

Svega ovoga mozda ne bi bilo da je na vreme usvojen Zakon o slobodnom pristupu informacijama, o kome bi, prema nekim nagovestajima, Skupstina Srbije mogla da raspravlja naredne nedelje. Za sada postoje dve verzije predloga ovog zakona. Jednu, koja se smatra provladinom, pripremio je Centar za unapredjenje pravnih studija i profesor Pravnog fakulteta u Beogradu dr Vladimir Vodinelic (Gradjanski savez Srbije). Drugi predlog nastao je kao zajednicki projekat Komiteta za ljudska prava, Centra za proucavanje alternativa, Foruma za etnicke odnose i Evropskog pokreta u Srbiji.

Razlika izmedju prvog i drugog predloga, prema onome sto je dostupno javnosti, u tome je sto Vodinelicev nacrt predvidja koje su informacije dostupne, dok drugi kratko odredjuje nedostupne - drzavnu i vojnu tajnu. Dusan Janjic iz Foruma za etnicke odnose kaze da ce ova grupa nevladinih organizacija za svoj zakonski predlog lobirati i kod evropskih institucija, koje su ucestvovale u izradi tog modela.

Janjic, ipak, ocekuje da jedan od ovih zakonskih predloga bude usvojen.

- Vlada je vesta da iz vrlo ozbiljnih problema pobegne tako sto predje na zakonadavnu aktivnost. Kako je sada u velikim problemima, od komunikacije sa medijima i gradjanima, do drugih, ocekujem usvajanje zakona i to onog koji je predlozio profesor Vodinelic. Naime, Vlada Srbije je, a to pokazuje dosadasnja praksa, uvek isla na restriktivna resenja, kakav je i ovaj predlog. To bi, medjutim, znacilo da ce taj zakon trajati koliko i DOS, kaze Janjic.

Kao primere usvajanja restriktivnih zakonskih modela, Dusan Janjic navodi Zakon o informisanju, kao i neke lustracione zakone.

Nacrt zakona o slobodnom pristupu informacija nevladinih organizacija odnosi se na sve drzavne organe: izvrsne, upravne, zakonodavne, pravosudje, tuzilastvo, ali i proces privatizacije. Po ovom modelu ne postoji situacija u kojoj gradjanin ne moze dobiti informaciju, a predvidjen je i kratak i brz postupak: u roku od najvise 37 dana zaposleni u upravi moraju zainteresovanoj strani dati informaciju ili je uputiti na sluzbu koja je za tu vrstu podataka zaduzena.

Zakon o slobodnom pristupu informacijama, pored SAD i zapadnoevropskih zemalja, donele su i zemlje u tranziciji - Poljskoj, Ceskoj, Slovackoj, zatim u Albaniji, BiH, Rumuniji i Madjarskoj. U novembru prosle godine Savet ministara Evropske unije doneo je preporuke svojim clanicama koje, fakticki, predstavljaju preporuke za pravljenje ovih zakona. Postoji i model zakona koji je napravala nevladina organizacija iz Londona Artikl 19 (Clan 19), koji je koristila grupa srpskih nevladinih organizacija u pisanju svog predloga.

Upravnik Nusic

Zakon o slobodnom pristupu informacijama trebalo bi pojedinicima, udruzenjima i firmama da omoguci da bez komplikovane procedure dodju u posed informacija koje su od javnog interesa. Pravni akt, medjutim, ne moze da promeni podanicku svest gradjanina i mentalitet sluzbenika, koji cesto raspolazu jedinim argumentom - ne moze, jer ti ja to ne dam. "Slobodu treba osvajati. To vazi i za vas novinare. Niko vam je nece dati, ako je se za nju ne izborite", kaze kragujevacki profesor sociologije u penziji. Slicni razmislja i sekretar za informisanje SCG Slobodan Orlic. On smatra da se medijska situacija u Srbiji nece promeniti sve dok se novinari budu vise plasili politicara, umesto da bude obrnuto.

- Uveren sam da dokle god politicari u Srbiji budu imali vise para od novinara i vece plate od novinara, situacija ne moze biti dobra. I dokle god se novinari u Srbiji budu vise plasili politicara nego obrnuto, situacija u medijima nece biti onakva kakva jeste u evropskim zemljama, izjavio je Orlic u intervjuu vojvodjanskom nedeljniku "Hrvatska rijec". Kljucni segment za novinarstvo i medije je, prema Orlicevom misljenju, bezbednosni, koji se u novinarskim kategorijama vezuje za istrazivacko novinarstvo.

- Generalno, nije podvucena crta izmedju straha, s jedne strane, i profesije, s druge. Pojedini novinari s razlogom imaju veliki strah u odnosu na to koliko se sme ici u istrazivackom novinarstvu. A ono je u jednoj zemlji u tranziciji, kakva je Srbija danas, veoma potrebno, kaze Orlic.

Nisu, medjutim, sadasnji novinari izmislili autocenzuru. Imala je Srbija i poznatije istorijske primere. Kada je cuveni pisac Branislav Nusic postavljen za upravnika Narodnog pozorista, prvo je sa repertoara skinuo svoja dva teksta, koja su bila protiv drzave i monarhije, a igrana su za "vladavine" prethodnog upravnika.