25. 07. 2003

Vlada zavodi kontrolu medija

danas.jpg

danas.jpg

Nakon ubistva Đinđića Srbija je preduzela brojne mere kojima je ograničena sloboda štampe i osigurana veća kontrola vlade nad medijima. To je možda i bilo razumljivo u situaciji vanrednog stanja, ali samo za određeno vreme. Međutim, cilj većine akcija koje su tada i odtad preduzete nije bio gušenje medija koji su podržavali "zemunski klan" i organizovani kriminal, već uspostavljanje dugoročne kontrole vlade i ograničavanje medijskih sloboda. Ovo treba ozbiljno da zabrine međunarodnu zajednicu i da se ispravi pre daljeg uključivanja Srbije u evroatlantske strukture.

Srpsku medijsku scenu karakterišu četiri osobenosti. Prvo, medijska regulativa ne funkcioniše kako treba. Kad je došao na vlast DOS se obavezao da će omogućiti slobodu medija. Pripremljen je paket od tri nacrta medijskih zakona koji su se smatrali ključnim za ostvarivanje tog cilja: javnom informisanju, izvorima informacija i radiodifuziji. Prvobitno je bilo planirano da se donesu brzo i simultano. Zakon o radiodifuziji je donet tek jula 2002. godine i nije sprovođen zbog oklevanja vlade da imenuje članove saveta koji je trebalo da bude najvažniji deo tog zakona. Zakon o javnom informisanju je nakon drakonske revizije proguran tokom vanrednog stanja, a zakon o izvorima informacija još nije donet. Rezultat toga jeste da značajne rupe u zakonu i sive zone omogućavaju vladi da pravnu situaciju tumači u svoju korist i po vlastitom nahođenju.

Drugo, mnoge osobe povezane sa organizovanim kriminalom ili umešane u njegovo delovanje zadržala su tajno vlasništvo i uređivačku kontrolu nad nekim novinama i časopisima. Ovakve publikacije su tendenciozno stvarale medijsku atmosferu satanizacije reformatora, promocije desničarskog nacionalizma i defamacije svih koji su sarađivali sa Hagom. Pored toga, postoji niz desničarskih nacionalističkih publikacija koje izgleda da nisu povezane sa elementima organizovanog kriminala, ali se naširoko čitaju. Tu spadaju nedeljnici NIN, Blic News, i Nedeljni Telegraf, kao i dnevni listovi Kurir, Balkan, Večernje novosti i Glas javnosti. Njihova uređivačka politika je antievropska, antireformska i antihaška, a njihov se senzacionalizam često graniči sa klevetom. Koriste ih opstruirajuće snage kako iz vlade, tako i van nje, kao i u okviru bezbednosnih struktura u cilju zaustavljanja reformatora.

Treće, vlada ima gotovo potpunu kontrolu nad elektronskim medijima. Zbog namernog propusta da se imenuju članovi saveta na osnovu Zakona o radio-difuziji, koji je nadležan za dodelu frekvencija, elektronski mediji uglavnom rade po volji vlade. Dve najgledanije televizijske stanice, Pink i BK, praktično su se pretvorile u vladine glasnogovornike. S obzirom na to da su obe bile dugo godina u prijateljskim odnosima sa Miloševićem, njihov se postupak može tumačiti strahom da bi vlada mogla zatražiti da se bliže ispita način na koji su dobile prvobitne licence i dozvole. Postojala je, takođe, i mogućnost da savet dodeli nacionalnu frekvenciju žestoko nezavisnoj radio i televizijskoj stanici B92, jedinom značajnom elektronskom mediju koji je nastavio da radi nezavisno. U vreme kada je Đinđić ubijen, vlada još nije imenovala članove saveta.

Četvrta osobenost je uloga Vladimira Popovića-Bebe, kontraverznog Đinđićevog prijatelja, koji je vodio vladin Biro za komunikacije. Premda je Biro zvanično trebalo da deluje kao kancelarija za odnose sa javnošću, bio je umešan u pokušaj prisluškivanja Koštuničinog kabineta.40 Takođe je - tokom vremena - postao neka vrsta nezvaničnog ministarstva za propagandu sa Popovićem kao ministrom propagande koji je na bezočan način nadzirao medije.

Prve akcije protiv medija tokom trajanja vanrednog stanja činile su se opravdanim - zatvaranje beogradskog dnevnog tabloida Nacional i nedeljnog tabloida Identitet. Nacional je bio u tajnom vlasništvu Mome Mandića čiju je imovinu zamrzao visoki predstavnik za Bosnu, jer je navodno finansirao obezbeđenje Radovana Karadžića, notornog bivšeg vođe bosanskih Srba, koji se nalazi na haškoj optužnici.41 Mandić je uhapšen za vreme operacije "Sablja". Gotovo svi u beogradskim podzemnim krugovima znali su da je Identitet u tajnom vlasništvu šefa "zemunskog klana" Milorada Ulemeka-Lukovića "Legije".42 Obe novine su bile poznate po širenju glasine i otvorenih laži, a mnogo puta su Đinđića i vladu prikazivale kao izdajnike zbog saradnje sa Haškim tribunalom i Zapadom. Nema sumnje da je ovakvo senzacionalističko tabloidno novinarstvo doprinelo stvaranju atmosfere linča u mesecima koji su prethodili ubistvu. Teško da je iko pustio suzu kada su zabranjeni. Nedavno je vlada zabranila beogradskom tabloidu Svedok da distribuira broj u kojem je objavljen navodni intervju sa Legijom.43 Zabranjene su još dve novine - jedne iz Crne Gore i druge iz bosanske Republike Srpske. Pored toga, jedna radio i jedna televizijska stanica su morale da plate kaznu zbog kršenja odredbi vanrednog stanja.

Ironija je da je prvi ozbiljni udarac slobodi govora zadat na četvrtu godišnjicu nerasvetljenog ubistva novinara Slavka Ćuruvije od strane tajne policije - tog dana je vlada konačno imenovala svoja četiri člana u Savetu za radio-difuziju sastavljenog od devet članova, koji na osnovu Zakona o radio-difuziji treba da kontroliše elektronske medije. U slučaju nekoliko članova radilo se o ozbiljnom sukobu interesa, neki su bili poznati po tome što su kritikovali nezavisne medije u vreme Miloševića, ili je i jedno i drugo bilo u pitanju. Na osnovu zakona, jedno je mesto rezervisano za predstavnika sa Kosova. Vladin kandidat za to mesto - Goran Radenović - ne samo da ne živi na Kosovu već je, kako je i sam kasnije priznao, dao lažne biografske podatke.44

Radenović i drugi vladini kandidati progurani su kroz parlament, bez obzira na zakonom propisanih 30 dana javne debate. Radenović je bio toliko kontroverzan da vlada za njega nije mogla da obezbedi dovoljan broj glasova u vladajućoj koaliciji, te je morala da se osloni na 20 glasova iz Miloševićeve SPS, kao i na poslanike Stranke srpskog jedinstva (SSJ) koju je osnovao ubijeni ratni zločinac i gangster Željko Ražnatović-Arkan.45 Od tada su dva člana komisije podnela ostavke u znak protesta zbog vladinog grubog kršenja zakona u procesu selekcije.

Nastavlja se...