31. 07. 2003

LOKALNI POLITIČARI I NOVINARI ( I deo )

logo_politika.jpg

logo_politika.jpg

Mi vas plaćamo, vi nas hvalite

Od prvog broja očekivalo se da će kritici biti podvrgnuti svi, osim opštinskih čelnika

PRVI OD ČETIRI NASTAVKA

Minulih nekoliko meseci (a ponegde je još u toku), u svim listovima sa teritorije Srbije, koji čine novinsko udruženje Lokal pres, objavljena je (ili se još objavljuje) serija istovetnih tekstova na temu – lokalni političari i novinari. Cilj je da se prenesu i razmene iskustva dvadesetak redakcija lokalnih i regionalnih listova u komunikaciji sa svojim političkim okruženjem, da se podstaknu razmišljanja o tome i učini pokušaj da se poboljša ono što se da poboljšati. Primerci novina dostavljeni su i lično, onim lokalnim političarima s kojima saradnja nije bila dobra ili je u njoj bilo ozbiljnih poteškoća.

Podršku ovom projektu dala je Norveška narodna pomoć. U nekoliko nastavaka prenećemo najzanimljivije izvode.

Nije lako biti novinar u lokalnom listu, osnovna je poruka serijala Lokal presa – a reč je o odnosima koji vladaju imeđu poslenika javne reči i lokalne vlasti. Gotovo svuda važi ista "matrica" – odnos koji se nameće "odgore", sveden na suštinu glasi: "Mi vas plaćamo, vi nas hvalite!" Odnos za koji se zalažu oni "odozdo" jeste: zalagali ste se za slobodno novinarstvo, pustite nas da radimo. I to se uglavnom svuda ponavlja. I tu nema mnogo čega spornog. Nesreća je u tome što novinari uvek "ostanu donji". Sve su ostalo nijanse, kako kaže Balašević.

Ovaj izvod iz priloga Dragomira Vlaisavljevića (Kikindske) mogao bi da bude sažet zaključak suštine novinarskih viđenja teme o kojoj je reč. A pojavno, od slučaja do slučaja, primeri koji to oslikavaju su različiti.

Pa kad smo već kod Kikindskih, evo njihovog slučaja:

Novine su formirane krajem 1998. godine i od samog starta iz su fansirane opštinskog budžeta (u Kikindi je opozicija došla na vlast još 1966. – prim. S. S.). Kao pristalice principa "ko plati, taj klati" od prvog broja se očekivalo da će sve biti izloženo kritici osim postupci lokalnih čelnika. Već posle nekoliko nedelja videlo se da to tako baš neće funkcionisati tako da su se odnosi prilično zategli. Prvi na udaru našao se, naravno, glavni i odgovorni urednik Željko Bodrožić za koga je tražena ostavka, smena, kombinovalo se imenima nekih ljudi koji bi bili dovedeni iz Novog Sada i sličnim stupidnostima. Odustalo se. Verovatno niko nije želeo iz prestonice u provinciju. (...)

Posle decembarskih izbora 2000. godine i konačnog silaska SPS -a i Slobodana Miloševića sa vlasti situacija je donekle promenjena, jer je medijska kuća "Komuna" u čijem je sastavu osim novina bio i Radio Kikinda, izuzeta iz sastava Radio-televizije Srbija pod čije je okrilje pobegla posle poraza socijalista u "lokalu" 1996. godine. Novinari koji su u ovom mediju radili i inače su bili skloni poslušništvu, pa su tako sve vreme gadili i blatili opoziciju prema instrukcijama koje su dobijali iz "komiteta". Sad su bili spremni da se u trenutku presvuku, smatrali su da je za tako nešto dovoljno što su 5. oktobra poslepodne počeli da reemituju Radio B2 92 i da će im sve do tada učinjeno biti zaboravljeno. I u tome nisu preterano pogrešili, jer su političari u njima prepoznali profil novinara koji su, valjada, oduvek priželjkivali – novinare koji će sve što političari izreknu spakovati u najlepše oblande, dodati još po koju kako bi ovi ispali još pametniji i neće čačkati ono što čuju po kuloarima. I neće zavlačiti nos tamo gde mu nije mesto.

Međutim, ovu idilu kvarile su jedino "Kikindske" koje se u tu sladunjavu operetsku priču nikako nisu uklapale, a već su imale dovoljno prepoznatljivo ime u mnogo širim krugovima nego što su lokalni, pa ih nije bilo preporučljivo ugasiti. Mada je bilo nagoveštaja da Kikindi nisu potrebna dva pisana glasila, da "Komuna" ima dugogodišnju tradiciju, da je narod navikao na "Komunu"... Ipak se odustalo od gašenja ali je pronađeno solomonsko rešenje: svi su ugurani u istu redakciju. I onda rečeno da u budžetu nema toliko novca i da treba redukovati radnu snagu. (sic!)

Štampa i zubi

Pored svega, "Kikindske" ne odustaju od svojih stavova: sve što je podložno kritici kritikuje se, niko, barem ne svesno, nije zaštićen, pogotovo lokalni privredni moćnici koji su bili glavni eksponenti prethodnog režima, a ovome se uvlače pod kožu kako bi sačuvali pozicije. Zalažemo se i propagiramo lustraciju u svim segmentima društva. I opet smo u nemilosti. I to nam prija. To su vode u kojima najbolje plivamo. I šta nam mogu? To što su nam plate najniže od svih budžetskih korisnika, i to što nam se novac prebacuje tek pošto su svi drugi namireni, za nas nije ništa novo. (...)

Javno-informativno preduzeće "Polimlje" iz Prijepolja obeležilo je prošle godine vredne jubileje – 70 godina novinarstva u Prijepolju, 50 godina lista Polimlje i 2000. broj "Polimlja". Mada, po svom značaju, ovi jubileji nadrastaju mnoge druge važne datume i godišnjice u opštini, programima upriličenim povodom njihovog obeležavanja nisu prisustvovali čelnici lokalne vlasti u Prijepolju. Nisu primećeni ni lideri opozicionih stranaka. Ovaj pogled na prošlogodišnju, jubilarnu godinu novinarstva najplastičnije nudi medijsku sliku Prijepolja u ramu političkog miljea, kaže Milan R. Smiljanović, iz prijepoljskog Polimlja..

Smiljanović citira Politikinog doajena Predraga Milojevića koji je je u razgovoru za "Polimlje" još 1985. godine rekao:

– Ima političara koji smatraju da ako lepo pišete o narodu, ružno mislite o njima. I često ne greše. Svaka vlast je alergična na slobodu štampe. Ukoliko je nesigurnija, utoliko više. A kad štampa nema zube, svi je ujedaju.

I kad pokaže da ima zube, štampu u Prijepolju ujedaju, dodaje Smiljanović.

Bolje da ne rade

Najbolju ocenu o tome kako političari gledaju na borsku televiziju dao je neposredno pred Novu godinu sam predsednik opštine, piše Miroslav Radulović, "Borske novine".

"Bolje je kad štrajkujete i kad ne emitujete nikakav program", rekao je na konferenciji za štampu prvi čovek Bora, inače član Demohrišćanske stranke Srbije. Predsednik je dao možda i ličnu ocenu kvaliteta ovog elektronskog medija, kojeg, istini za volju, borski političari veoma retko koriste.

U planovima za budućnost, odnosno u srednjoročnom programu razvoja, borska opština ne planira nikakvo jačanje oblasti informisanja. U Boru, pa i u celom Borskom okrugu (opštine Bor, Majdanpek, Negotin i Kladovo), ne postoji nijedan drugi ni nezavisni ni "zavisni list". "Borske novine" su, dakle, jedine koje građanima, za sada samo Bora, mogu da pruže bar deo informacija iz domena rada skupštinskih organa.

(Priredio S. S.)