01. 08. 2003

LOKALNI POLITIČARI I NOVINARI ( II deo )

logo_politika.jpg

logo_politika.jpg

Ruke u medu, a ćup prazan

Šta se događa kad novinari ne postavljaju dobra pitanja

DRUGI OD ČETIRI NASTAVKA

Minulih nekoliko meseci (a ponegde je još u toku), u svim listovima sa teritorije Srbije, koji čine novinsko udruženje Lokal pres, objavljena je (ili se još objavljuje) serija istovetnih tekstova na temu – lokalni političari i novinari. Cilj je da se prenesu i razmene iskustva dvadesetak redakcija lokalnih i regionalnih listova u komunikaciji sa svojim političkim okruženjem, da se podstaknu razmišljanja o tome i učini pokušaj da se poboljša ono što se da poboljšati. Primerci novina dostavljeni su i lično, onim lokalnim političarima s kojima saradnja nije bila dobra ili je u njoj bilo ozbiljnih poteškoća.

Podršku ovom projektu dala je Norveška narodna pomoć. U nekoliko nastavaka prenećemo najzanimljivije izvode.

Zoran Radulović iz "Novina vranjskih" bio je možda najslikovitiji, jer mu je pristup pretežno reporterski:

"Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbineeee, mogu samo da nas mrze oni što nas ne voleeee", orilo se nedavno na privatnoj proslavi u jednoj od brojnih vranjskih kafana. Atmosfera "domaćinska": brda mesa, potoci alkohola, grljenje, ljubljenje, pa smeh i đipanje u kolu s pratećim iživljavanjima. Ništa tu ne bi bilo zanimljivo da pomenuti narodnjak nebrojeno puta nije otpevala nekolicina pripadnika kobajagi bivšeg establišmenta, iskoristivši priliku da se u okviru svog kulturnog obrasca zapravo naruga čitavom sistemu. Naleti delirijuma trajali su do zore: red prasetine, red špricera, pentranje na sto, pa porudžbina za muzikante: ‘Ajde opet onu našu!", piše Radulović.

Neee može nam niko ništaaa, jači smo od sudbineeeee… (...)

E, u takvim okolnostima, pisanje o odnosu lokalnih političara i novinara za autora postaje mazohistička zabava od koje, razume se, počinje da radi želudac. Bilo kako bilo, da bi se reklo nešto o onome što se ovde može okarakterisati kao "odnos", najbolje je definisati one koji ga tvore.

Novinari bi, objašnjavaju stručnjaci, trebalo da budu kontrolni i korektivni faktor u svakoj sredini. Nesumnjivo je da bi mediji, pravovremenim i celovitim informisanjem javnosti, trebalo da imaju nekakav uticaj na opšta zbivanja, ali je ovde upravo taj segment nekako najsumnjiviji.

A može li se informisati u "divljini", odnosno tamo gde nema zakona o javnom informisanju ili, što je mnogo važnije, zakona o obaveznosti davanja informacija? Sledi još gori deo: kada se nekako i iščačkaju informacije skrivene od javnosti, što je vrh žurnalizma, je l’ da, čašu žuči gotovo po pravilu popije jedino novinar. Slede mu prozivke, pretnje, nerviranje, maltretiranje na sudu, a o gubitku ionako oskudnih izvora inforacija da i ne govorimo. Zato je i logično pitanje kakva je bila svrha dosadašnjeg kritičkog odnosa prema stvarnosti, kada dugogodišnje ždranje još nije preselo onima kojima su ruke umazane medom, iako svi vide da je ćup prazan? (...)

Nazivaju se političarima

Medijski poslenici nisu i ne bi trebalo da budu jedini koji imaju petlju da ukazuju na razmere moralne nakaznosti i socijalne bede. Time bi, je l’ da, trebalo da se bave i političari. Problem je, međutim, što ovde mnogi sebe tako nazivaju, mada se njihovo delovanje nikako ne može svesti pod tu odrednicu. O tome šta je politika za većinu pripadnika SPS-a i JUL-a nema šta posebno da se kaže, jer smo videli kako ona izgleda u praksi. Recimo samo to da koalicija pomenute dve partije suvereno drži vlast u Skupštini opštine, a i njihov "odnos" prema novinarima suštinski je nepromenjen: na jednoj strani postoje oni koji su na budžetu i koji uglavnom pišu o "lepim stvarima", a na drugoj, oni koje treba ignorisati.

Dok je Milošević bio na tronu, njegovi lokalni eksponenti su prezirali novinare koji su pokušavali profesionalno da rade svoj posao, časteći ih s vremena na vreme kratkim i biranim pogrdama iz poznatog vokabulara. Danas je tenzija malo splasnula, ali slobodnog pristupa informacijama ili nema ili se obavlja surova selekcija. (...)

S druge strane, predstavnici lokalne opozicije vole medije i ne izbegavaju novinare, ali je problem što uglavnom nemaju šta da kažu. Zato i oni traže da se o njima piše "nešto lepo". (...)

Dakle, pitanje je sad, kakvi su ovde odnosi između novinara, čiji rad ne daje skoro nikakve efekte, i političara, koji bi samo da se obogate, ne mešajući se u mnogo u svoj posao? (...)

Kristina Demeter Filipčev, "Bečejski mozaik"

Od početnih "nesuglasica" – kada su se politički funkcioneri našli uvređeni pitanjima o svom imovinskom stanju, o gomilanju funkcija u upravnim odborima, o službenim putovanjima, o korišćenju službenih automobila, o raspodeli funkcija po političkom i nacionalnom ključu, o troškovima reprezentacije, do Protokola o saradnji osam vojvođanskih opština sa većinskim mađarskim stanovništvom, koji je Skupština opštine Bečej ekspresno usvojila po ceni ozbiljnih nesuglasica u DOS-u što je zamalo dovelo do raspada koalicije, a o čemu su novinari izvestili javnost posmatrajući pomenutu problematiku iz raznih uglova – situacija se primirila. Mada je naglašeno kako novinari ne postavljaju dobra pitanja, ipak su lokalni političari stekli kakvu-takvu naviku da "sarađuju" sa novinarima.

Incidentnih situacija je bilo mnogo i aktuelne su i danas.

Povezani kao sitna crevca

Nedim Sejdinović iz novosadskog "Bulevara", smatra da od glomazne, dugogodišnjim raspadanjem i unutrašnjim konfliktima opustošene državne radio- televizije, preko privatnih, skaredno neprofesionalnih televizijskih i radijskih kuća, do malobrojnih štampanih medija koji nikako da se izbore za "mesto pod suncem" – svugde se čuje ista priča: o konfliktima, nerešenim odnosima, lošem položaju novinara i profesije... Uzroci za to su dvojaki – koliko subjektivni, toliko i objektivni, jer novosadski mediji nikako ne uspevaju da se na tržištu nose s moćnim prestoničkih informativnim kućama, iza kojih stoji ne samo snažna finansijska potpora, već i decenijama stvarana centristička medijska slika.

S druge strane, vlasnici i urednici medija, kao i znatan broj novinara, blisko su povezani ("kao sitna crevca") sa određenim političkim i interesnim grupama, i to tako da je veoma teško razlučiti – pogotovo u gradu kao Novi Sad, koji se po mnogo čemu nalazi "na pola puta" – kakve su prirode te veze: rodbinske, srednjoškolske, prijateljske, interesne, poslovne ili političke. U periodu posle 5. oktobra 2000. mnogi su se "doajeni" nezavisnog novinarstva skrasili na određenim "zanimljivim" i dobro plaćenim pozicijama, naplativši tako svoju "mukotrpnu bitku" sa režimom Slobodana Miloševića. Zbog nemogućnosti ostvarenja profesionalne distance, u Novom Sadu je izuzetno malo kritičkog novinarstva, te mnogi lokalni političari nisu izloženi preko potrebnoj medijskoj "kontroli", tvrdi Sejdinović.

Priredio: S. S.