02. 08. 2003

LOKALNI POLITIČARI I NOVINARI ( III deo )

logo_politika.jpg

logo_politika.jpg

Vruće, hladno i zategnuto

Kada bi na istu zadatu temu pisali sami akteri zbivanja, dakle posednici gradskih funkcija i novinari, krajnji utisak bi bio da jedni "posmatraju" s Himalaja a drugi iz doline Amazona

TREĆI OD ČETIRI NASTAVKA

Minulih nekoliko meseci (a ponegde je još u toku), u svim listovima sa teritorije Srbije, koji čine novinsko udruženje Lokal pres, objavljena je (ili se još objavljuje) serija istovetnih tekstova na temu – lokalni političari i novinari. Cilj je da se prenesu i razmene iskustva dvadesetak redakcija lokalnih i regionalnih listova u komunikaciji sa svojim političkim okruženjem, da se podstaknu razmišljanja o tome i učini pokušaj da se poboljša ono što se da poboljšati. Primerci novina dostavljeni su i lično, onim lokalnim političarima s kojima saradnja nije bila dobra ili je u njoj bilo ozbiljnih poteškoća.

Podršku ovom projektu dala je Norveška narodna pomoć. U nekoliko nastavaka prenećemo najzanimljivije izvode.

Slično "Kikindskim" i Miroslav Jovanović,, novinar kragujevačke "Nezavisne svetlosti", piše:

Kada bi na istu zadatu temu pisali sami akteri zbivanja, dakle posednici gradskih funkcija i novinari, krajnji utisak bi bio da jedni "posmatraju" s Himalaja a drugi iz doline Amazona. I, naravno, sve vide totalno različito, iako su im, zbilja, mesta prebivališta i "osmatračnice" u istom gradu. U ovom slučaju u Kragujevcu i u ovoj priči – na iskustvima Nezavisne svetlosti.

A šta iskustva kažu?

Otkad je umakla komitetskim kandžama, a bilo je to znatno pre početka "miloševićevske ere", redakcija se držala taktike "s političarima samo službeno" i na pristojnom odstojanju, jer se ni iz jedne druge pozicije ne može graditi kritički odnos prema javnim institucijama i njihovim šefovima. (...) Da li je takva pozicija lista, ili i to i još štošta uticalo da temperatura između "Nezavisne svetlosti" i gradskih funkcionera ide između amplituda "ledeno-hladno" i "vruće" do ključanja, tek, "zategnuti" odnosi traju već skoro dve godine. Prvo je nekoliko čelnih ljudi Skupštine grada, s gradonačelnikom na čelu, jednostrano prekinulo komunikaciju s redakcijom, a potom je "prvi čovek grada" odlučio da sporove razrešava pisanjem privatnih tužbi protiv novinara i urednika lista – piše Jovanović i zaključuje:

Na kraju, pod velikim znakom pitanja je odgovor kada se može očekivati uravnoteženija političko-medijska komunikacija na osnovama partnerstva i ravnopravnosti, jer je očigledno da se radi o starom stanju svesti.

Po njemu, politička delatnost je stvar privilegija i dominacije odabranih, novinarstvo puko preslikavanje zbivanja, a građani samo objekti tih zbivanja, kojima se veća pažnja posvećuje tek u izbornim kampanjama.

Tetošenje i prekonosiranje

U Smederevu je, piše Miroslav Đorđević ("Smederevska sedmica") "Naš glas" bio decenijama jedino štampano glasilo i kao takav mnogo češće u situaciji da bude tetošen od vlasti nego što mu je prekonosirano zbog retkih ekscesa individualnog zastranjivanja. U takvim okolnostima, višestranačje je dočekao s već prilično pročešljanim novinarskim redovima tako da je ljubav koju je lokalna vlast gajila prema ovim novinama mogla (i morala) da bude uzvraćena. Tek 1997. počela da izlazi "Smederevska sedmica". Ova dva lista, "Glas" i "Sedmica", nikada jedan drugom nisu bili konkurencija.

Dok je tiraž jednih bio unapred prodat, drugi su morali da od kupca, svakog pojedinačno, na kiosku izvuku pare. Suočena s novim izazovom, vlast se odlučila na novu taktiku: ignorisanje. Mogla je "Sedmica" da objavi šta je htela (ne baš bukvalno, ali blizu), a da niko iz lokalne vlasti ne odreaguje. Svesni skromnih dometa pisanog u odnosu na elektronske medije, vodeći ljudi ondašnje političke vrhuške držali su se ovoga do poslednjeg dana. Baš kao što se i "Naš glas" do poslednjeg dana trudio da ne skrene s pravoga puta. Ostalo je zapamćeno (i zabeleženo) saopštenje redakcije kada u sred oktobarskih događanja jedan broj nije odštampan, jer su demonstranti na barikadama zaustavili vozilo "Glasa" sa pripremom. Već u narednom broju na naslovnoj strani je osvanuo Koštuničin lik i "Glas" je, praktično, krenuo tamo gde je stao.

Promena na čelu države i opštine za prvu posledicu je, prema očekivanju, imala promenu rukovodećih ljudi na televiziji. Očigledno, lekcija naučena od prethodnog režima nije bila potcenjena. To što je struka bila poslednji kriterijum za odabir novih prvih ljudi televizije takođe je odnekud bilo poznato. Nesrećni Radio Smederevo je, izgubivši sistematičnim delovanjem onog što ćemo kasnije nazivati lokalnom samoupravom, i pozicije i slušanost, i još bitnije –ekonomsku samostalnost, ostao gde je i bio, a što je praktično značilo da je pušten niz vodu samosnalaženja za opstanak. "Glas" se, kako će se kasnije pokazati, najlakše adaptirao na novonastalu situaciju. Sednicama sada više nije predsedavao Mika nego Žika, škole nije otvarao Pera nego Laza, o uspesima privrede nije govorio... Negativnih likova u opštinskom vrhu ionako nije ni pre bilo. E sad, što su ovi koji su sada na vlasti do pre neki dan bili državni neprijatelji, Bože moj...

Stare muke novog etiketiranja

Saša Marković , "Pečat", Mladenovac:

Kako bilo da bilo, tek što se, preko raznoraznih oštrih stena, opasnih brzaka i mutnih virova, nekako doplivalo do, činilo se, spasonosne petookotobarske obale – počele su nove muke. Odnosno, stare muke novog etiketiranja, piše Marković, i zaključuje:

Na verbalnu kanonadu političara – kako posredstvom pojedinih medija (čiji su vlasnici, inače, postali "nezavisni" tek pošto nisu izabrani za odbornike), tako i posredstvom "čaršije" – ne vredi odgovarati, kao što ni perje rasuto sa oblakodera ne vredi sakupljati…

Kako popraviti odnose? Pogrešno pitanje – odnosi su upravo onakvi kakvi i treba da budu i stvari su na svom mestu: stranke su – neke manje, neke više – uglavnom nezadovoljne, a čitaoci – neki manje, neki više – uglavnom zadovoljni.

Zdravko Ranković, "Revija Kolubara", Valjevo:

Sumirajući sopstveni devetogodišnji odnos ovih novinara i ljudi koji učestvuju u njihovom pravljenju, s jedne strane, i političara, s druge, moramo reći da s njima nismo imali problema, bar ne krupnih. A ni sada ih nemamo. Niti je prevashodni smisao ovoga našega rada bio da njima pričinjavamo nelagodu. A ukoliko smo im pokatkad i zagorčavali život, a jesmo, sami su sebe onim što su činili, i onim što nije činjeno, dovodili u tu situaciju. U tom pogledu ništa se bitnije nije promenilo ni smenom vlasti od pre dve i po godine.

Pripremio S. S.