25. 09. 2007

TRAGAČ ZA "MALIM" HEROJIMA

LAUREAT Zoran Šaponjić, dugogodišnji reporter Glasa javnosti, Kurira i agencije Sina

BEOGRAD, 25.09.2007. (Glas javnosti) - Koliko je teško biti novinski reporter, pa uz to još dobar, znaju samo oni koji su se u ovom novinskom žanru oprobali. Oblik novinske forme, koji se prema definiciji, nalazi na granici literarnog dela i čiste faktografije "leži" malo kom novinaru, a jedan od onih koji su taj uski prolaz našli je novinar Zoran Šaponjić.

Šaponjić, koji je prvu reportažu napisao pre 20 godina, i to sa Guče, gde je kasnije postao deo "inventara", dobio je Zlatnu povelju za najbolju novinsku reportažu na 12. internacionalnom festivalu reportaže u Somboru. Na istom takmičenju, pre četiri godine dobio je Srebrnu plaketu, a ove godine i godišnju nagradu Udruženja novinara Srbije.

Kako kaže, preduslov za dobrog reportera je da on mora da "oseti priču", ali i da zna da je prenese.

- Talenat jeste bitan, ali i to da se mnogo čita. Pogotovu stari majstori reportaže. Pročitao sam sve što se moglo pročitati od Žike Živulovića Serafima. Najlepše u pisanju reportaže je odlazak na teren. Dan koji provedem lutajući po Peštaru, Zlatiboru, Zlataru udaljen kilometrima od svake civilizacije, sami kontakti sa ljudima, sve to je lepota ovog posla... Naravno, treba znati i kako kom čoveku prići. Neki put je to prava umetnost! To su ljudi koji su nepoverljivi, ne znaju ko si, odakle dolaziš... Način na koji se uspostavlja kontakt s njima je neki put mnogo važniji od same priče. Ponekad moraš da odeš kod domaćina, da piješ sa njim, iako ti se ne pije... Drugi put, moraš da mu čuvaš goveda... Dešavalo mi se da kod čoveka zadobijem poverenje tako što sa njim krenem, recimo, da sekirom cepam drva - objašnjava Šaponjić, smejući se.

Puno se toga, priča on, i nauči.

- Naučiš kako ljudi znaju da žive sa malo i da budu srećni sa malim stvarima i sitnicama. Naučiš kako ljudi umeju da trpe i kako su neki naši problemi tako beznačajni u odnosu na ono što se njima dešava. Ima tu pravih junaka, heroja - koji tiho i mirno žive. Sećam se da sam radio priču sa Nenadom Bujućom, rabadžijom sa Zlatibora, koji je ceo život proveo u kući bez struje i bez puta do kuće... Život proveo sa volovima u šumi. Ko nije to probao, ili video kako to izgleda, ne zna koji je to napor. A ja u životu nisam sreo blagodarnijeg čoveka koji je bio zadovoljan svime. Nikada se nije ni na šta požalio da je nezadovoljan, da mu nešto fali... Čak me je i tešio za neke beznačajne probleme. To su ljudi koji nigde ne žure, a sve životne poslove stignu da završe. Takvi ljudi me oduševljavaju... To što je gore po brdima, tu je ostalo poštenja... Neke ljudske dobrote, iskrenosti i spremnosti da se sasluša čovek. Ti ljudi tamo su zadržali i neku davnašnju fizionomiju lica na kojima još ima karakternih crta. Toga u gradovima više nema - kaže on.

Šaponjić, iako nikad nije precizno računao, procenjuje da je prošpartao u potrazi za pričama više od 100.000 kilometra. U sećanju mu je još, kaže on, ostalo i izveštavanje sa ratišta iz Kninske Krajine 1991. godine.

- Vraćali smo se s prve linije fronta kroz neko selo kod Drniša. Išli smo kroz kamenjar kad nas je

poklopila artiljerija... Minobacači. I sad vidim sebe kako jedno dvadeset minuta ležim u kanalu i trudim se da budem što manji, da me nema. Granate padaju blizu nas, a ja se zubima hvatam za travu... Kad se rat završio, bio mi je problem - a šta sad da radim. Hoće li biti izazova... Ali eto.

Problem je što je sve teže naći dobru priču.... - kaže Šaponjić.