11. 01. 2008

NIJE ISTO KADA DAJU DRŽAVA I DONATOR

Ljubica Marković iz Bete ističe da agencije bez pomoći iz budžeta trče drugačiju trku od Tanjuga

BEOGRAD, 11.01.2008. (Politika) - U „propitivanju” ko je šta i kada dobio od države i stranih donatora, koje ovih dana nameću svojim pismima i saopštenjima čelni ljudi tri naše novinske agencije, na kraju se stiže i do osnovnog pitanja – kakva je razlika između korišćenja novca iz inostranih fondacija i državnog budžeta?

– Novac iz budžeta nije isto što i donacija za projekat, kao što ni sredstva iz budžeta za plate ne mogu da se porede sa donacijom. Znači, to su dve različite stvari. Za donaciju konkurišemo projektom, kao što to može da učini i Tanjug koji finansira država i koji sigurno može da računa na pokrivanje svojih troškova. Mogućnosti za donacije postoje, ima projekata za koje se konkuriše u Skupštini grada, Vladi Srbije, do Evropske agencije za rekonstrukciju. Ali, za pojavljivanje na konkursu mora se dobro organizovati, poslati ozbiljna ponuda – odgovara Ljubica Marković, direktor Bete.

Koje je donacije Beta primala?

– Prošle godine od Evropske agencije za rekonstrukciju dobili smo novac za projekat sa portalom za borbu protiv kriminala, konkurisalo je dvadesetak zainteresovanih i mi smo prošli. Lane smo prošli isto kod Agencije, opet u jakoj konkurenciji, i na tenderu za otvaranje vojvođanskog servisa na manjinskim jezicima. Naravno, ne moram da podsećam da se svaki cent mora pravdati i ne potrošiti samo za onu namenu za koju je i dobijen – dodaje naša sagovornica, podsećajući da je 2000. godine prestala praksa „podrške opstanku nezavisnih medija” koja je bila manje rigorozna i bez tendera.

Od obaveza koje Agencija Beta ima prema inostranim partnerima „široke ruke”, u koje spada i takozvana banka za medije ili MDLF (Media Development Loan Fund), Ljubica Marković podseća da su od ove finansijske institucije pre šest godina dobili desetogodišnji kredit od 600.000 dolara za kupovinu poslovnog prostora u Ulici Srpskih vladara.

Trenutna rata je oko tri hiljade dolara, ali, s obzirom na to da je reč o finansijskoj pozajmici sa promenljivom ratom u zavisnosti od toga da li je kredit u početnom ili završnom periodu otplate, bilo je na početku vrlo teško davati, a to znači i zaraditi mimo redovnih prinadležnosti, mesečno i po 12.000 dolara, ističe direktorka Bete.

Sav ostali prihod stičemo radeći što i ostale agencije. Od „države” zarade oko 450.000 dinara mesečno koliko im usluge za preskliping i neke „tikere” plate ministarstva spoljnih poslova, za finansije, predsedništvo, skupštine. Tu je i crnogorska skupština i pretplatnici koji su ostali verni Beti i posle razdvajanja Srbije i Crne Gore, pobraja Ljubica Marković, uključujući i velike novinske i televizijske kuće koje su pretplatnici na usluge Bete.

Ipak, kada se sve sabere i plati, zarade u ovoj kući bivaju skromne, ne veće od 35.000 dinara, pa novinari pošto dobro ispeku zanat, na žalost Bete, odu. Mnogi su prešli i u Tanjug, kaže Markovićeva, jer tamo, zahvaljujući budžetskom finansiranju, mogu ljudima da plate više. Zato se ona i kolege iz Foneta, kaže, zalažu za tržišnu utakmicu, da ne budu slabiji trkači u startu:

– Ukoliko Tanjug kao državna agencija radi za državu neke važne poslove, kao što je izveštavanje ili pisanje saopštenja sa nekih sednica ili njihovih institucija i za to dobija novac, onda bi te tekstove mi trebalo da dobijamo besplatno, da ih distribuiramo. A mi ćemo se baviti i pisati o ekologiji ili berzi, na primer, dakle ne istim tim izveštavanjem sa državnih foruma za koje je Tanjug sada plaćen, a mi nismo – podseća Marković.

Soroš osnivač MDLF

MDLF je međunarodna neprofitna organizacija koja podržava nezavisne informativne medije u demokratijama u razvoju, sa sedištima u Njujorku i Pragu. Kako saznajemo na njihovom sajtu kroz kapital pod povoljnim uslovima, obuku i dugoročnu pomoć MDLF pomaže informativnim organizacijama koje su posvećene profesionalnom novinarstvu, da učvrste svoj rad i postanu komercijalno održivi.

Fond za podsticaj i razvoj medija je značajno pri osnivanju pomogao kapitalom Džordž Soroš, a od 1996. godine MDLF je finansirao 148 projekata za 62 nezavisna medija u 21 zemlji Afrike, Azije, Latinske Amerike, centralne i jugoistočne Evrope. Tu se podrazumeva i obuka menadžmenta, konsalting i tehnološki razvoj u još 11 zemalja.

S obzirom da je od nešto više od 39 miliona dolara potrošenih na štampu, televiziju, radio i agencije oko 17 miliona dolara otišlo u bivše jugoslovenske republike jasno je zašto u banci za medije postoji i „naš čovek”. To je Saša Vučinić, izvršni direktor MDLF-a još od osnivanja ove organizacije 1995. Pre toga radio je u Pragu kao medijski konsultant u Soroš fondaciji. Na ovoj poziciji pokrenuo je i nadgledao brojne projekte koji su pomagali nezavisne medijske organizacije u centralnoj i istočnoj Evropi i bivšem Sovjetskom Savezu. Inače, MDLF je jedan od suvlasnika i B 92.

Plaćenici i izdajnici

Posle promene vlasti, jedna od ideja bila je da se država što pre povuče iz medijske sfere, ali to se nije desilo. Dr Rade Veljanovski, profesor na Fakultetu političkih nauka, podseća da je u prvobitnom tekstu Zakona o javnom informisanju 2003. predviđeno da se svi mediji, sem radiodifuznog servisa RTS, privatizuju, pa i novinske agencije.

Parlament je, na predlog sledeće vlade, zakon promenio i omogućio državi da bude vlasnik, odnosno suvlasnik novinske agencije, u ovom slučaju Tanjuga.

– I pored prvobitnog stava vlasti i medijskih eksperata da i ta agencija bude privatna, volja vlasti se promenila i predviđeno je da bude državna. Iskustva u svetu su različita, u nekim zemljama država ima, a u drugima nema udela u novinskim agencijama. U hrvatskoj agenciji Hina državno učešće je do 50 odsto, a u Sloveniji samo tri odsto – kaže ovaj stručnjak za medijski sistem Srbije, i dodaje:

– Kada je pripreman Zakon o javnom informisanju, preovladavao je stav, koji je i sada ispravan, da je u zemljama tranzicije kao što je Srbija, koja je imala velike sukobe i podele u medijskoj sferi, bolje da se mediji privatizuju i pokažu svoju profesionalnost i vitalnost na tržištu jer bi radili u ravnopravnim uslovima. Beta i Fonet sa razlogom insistiraju na tržištu. Mediji koje finansira država su u mnogo povoljnijem položaju od drugih. Sudeći po Ustavu i drugim promenama, trebalo bi da smo napustili socijalizam i državnu svojinu, ali, kada su mediji u pitanju, kao da se vraćamo na pozicije od pre 30,40 godina.

Zamerku da su i neki privatni mediji privilegovani, jer su dobijali pomoć iz inostranstva, Veljanovski ocenjuje kao gluposti.

– Bila su to jednokratna davanja i to što je dato kroz donacije nije bilo permanentno finansiranje, već novac za projekte. Voleo bih da mediji otvoreno objave ko je i od koga koliko dobio, toga niko ne treba da se stidi, jer je naša zemlja bila u takvim okolnostima da je velika sreća što je neko uopšte hteo da pomogne medije koji su hteli profesionalno da rade. Mogli su novac da usmere i u druge zemlje. I dalje se nastavlja priča o stranim plaćenicima i izdajnicima. Zašto niko ne pita zbog čega naša država nije davala donacije slobodnim medijima. Ovakav način razmišljanja osam godina posle 5. oktobra je neprihvatljiv – kaže Veljanovski.