18. 01. 2008

INFORMISANJE - BEZ MEŠANJA VLASTI

Može li opština biti osnivač javnog glasila?

BEOGRAD, 18.01.2008. (Danas)

Prof. dr Zoran Ivošević
Lični stav

Prema članu 20. tačka 34. nedavno usvojenog Zakona o lokalnoj samoupravi, opština može, u skladu sa Ustavom i zakonom, da „osniva televizijske i radio stanice radi izveštavanja na jeziku nacionalnih manjina koji je u opštini u službenoj upotrebi, kao i radi izveštavanja na jeziku nacionalnih manjina koji nije u službenoj upotrebi, kada takvo izveštavanje predstavlja dostignuti nivo manjinskih prava“.

Zakon o javnom informisanju, u članu 14. stav 2, određuje, međutim, da osnivači javnog glasila „ne mogu biti, ni posredno ni neposredno, država i teritorijalna autonomija, kao ni ustanova, preduzeće i drugo pravno lice koje je u pretežnom delu u državnoj svojini ili koje se u celini ili pretežnim delom finansira iz javnih prihoda, osim ukoliko je to predviđeno posebnim zakonom kojim se uređuje oblast radiodifuzije.“ Pošto opština ima svojstvo pravnog lica i pošto se finansira iz javnih prihoda, ni ona, po ovom zakonu, ne bi mogla biti osnivač javnog glasila.

Predočena antinomija kompromituje pravni sistem, koji mora biti usklađen i vertikalno (prema Ustavu) i horizontalno (prema drugim propisima u istoj ravni), ali i traži da se opredelimo za jedan od ova dva zakona. Naravno, uz pomoć Ustava. Prema članu 194. st. 3. i 5. Ustava, zakoni moraju biti usklađeni ne samo sa Ustavom nego i sa potvrđenim međunarodnim ugovorima. U red tih ugovora spada i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja, u članu 10. stav 1, određuje da se primanje i saopštavanje informacija mora odvijati - bez mešanja javne vlasti. Kako javna vlast nije samo državna vlast nego i vlast u teritorijalnoj autonomiji i lokalnoj samoupravi, javna glasila ne može osnivati ni Republika, ni autonomna pokrajina, ni grad, ni opština. Njihov osnivač ne može biti ni ustanova, ni preduzeće, ni drugo pravno lice u državnoj svojini, koje se, u celini ili delimično, finansira iz javnih prihoda. Baš kao što predviđa i član 14. stav 2. Zakona o javnom informisanju.

Ako je, dakle, ono što predviđa Zakon o javnom informisanju saglasno Ustavu, onda ono što predviđa Zakon o lokalnoj samoupravi - nije. Stoga je odredba člana 20. tačka 34. toga zakona u riziku da je Ustavni sud, u smislu člana 167. stav 1. tačka 2. Ustava, amputira. S obzirom na to, razumno je da se odmah okrenemo prema odredbi člana 14. stav 2. Zakona o javnom informisanju, koja javnoj vlasti na bilo kom nivou ne dopušta da bude osnivač javnog glasila. Ali, i ta odredba ima „rep“ (nastao u neprincipijelnom parlamentarnom kompromisu) koji javnu vlast ne sprečava da postane osnivač „ukoliko je to predviđeno posebnim zakonom kojim se uređuje oblast radiodifuzije“. Zakon o lokalnoj samoupravi nema karakter takvog zakona, jer ne uređuje radiodifuziju, već upravljanje javnim poslovima na nivou opštine, grada i grada Beograda. Zakon o radiodifuziji ima takav karakter, ali su njegove odredbe o osnivanju lokalnih radio i televizijskih stanica „istrošene“ u procesu privatizacije medija, koji je okončan 31. decembra 2007. godine.

Valja primetiti da Zakon o javnom informisanju dopušta (istina, izuzetno) da država posebnim zakonom osnuje novinsku agenciju (član 14. stav 3). Takav zakon još nije donet, a jedina državna novinska agencija (Tanjug) osnovana je po ranijim (metuzalem) propisima. Pošto uslovi za primenu izuzetaka ne postoje, moramo se držati pravila da opština ne može biti osnivač televizijske i radio stanice ne samo radi izveštavanja na jeziku nacionalnih manjina koji je u službenoj upotrebi, ili izveštavanja na jeziku nacionalnih manjina koji nije u službenoj upotrebi, ali takvo izveštavanje odgovara dostignutom nivou manjinskih prava, nego ni radi zadovoljavanja bilo koje druge socijalne potrebe.

Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union