11. 02. 2008

POGIBELJNA STRANA NOVINARSTVA

Svetska statistika beleži sve veći broj ubijenih pripadnika „sedme sile”. – U Srbiji likvidacije iz prošlosti nisu rasvetljene, kao ni pokušaj ubistva Dejana Anastasijevića

BEOGRAD, 11.02.2008. (Politika) - Komitet za zaštitu novinara (CPJ) iz Njujorka u godišnjem izveštaju navodi da je tokom 2007. godine u svetu ubijeno najmanje 65 novinara, što je najveći broj žrtava u poslednjih 13 godina.

Najviše ih je stradalo u Iraku gde je, uz 32 novinara, život izgubilo i 12 medijskih radnika – prevodilaca, vozača i tehničara.

Iako Srbije nema na prošlogodišnjoj listi, predsednik Udruženja novinara Srbije Nino Brajović podseća da su Srbija i Crna Gora „neslavni rekorderi u regionu za poslednjih desetak godina” kad je reč o ubijenim novinarima. U tom periodu zbog posla koji obavlja nije stradao nijedan novinar u Hrvatskoj, Rumuniji, Makedoniji, BiH (posle rata), Bugarskoj, niti u Mađarskoj.

Kao pokušaj ubistva prošle godine okvalifikovano je detoniranje bombe na prozoru stana novinara „Vremena” Dejana Anastasijevića u Beogradu. Počinioci nisu otkriveni ni posle deset meseci. Nije još rešeno ni ubistvo Slavka Ćuruvije 1999. godine, glavnog urednika i vlasnika lista „Dnevni telegraf” i nedeljnika „Evropljanin”, koga su pre smrti pratili pripadnici tajne policije.

Iste godine u NATO bombardovanju poginulo je 16 zaposlenih u zgradi RTS-a u Beogradu. Milan Pantić, dopisnik „Večernjih novosti” iz Jagodine, koji je pisao o mafijaškim i kriminalnim spregama u centralnoj Srbiji i korupciji u ovom gradu, ubijen je 2001. godine. Ni u ovom slučaju nisu pronađeni izvršioci, ni nalogodavci, a pod sumnjom je ostala i smrt novinarke „Duge” Dade Vujasinović, koja se, prema zvaničnoj verziji, vodi kao samoubistvo.

Mnogo su brojniji slučajevi napada na novinare koji su, srećom, prošli bez fatalnih posledica.

– Godišnje je dvadesetak takvih incidenata i taj broj se ne smanjuje. Zabrinjava što, i kada postoje očevici takvih napada, počinioce ne stigne kazna. Recimo, one koji su napali Zorana Šaponjića, novinara „Glasa javnosti”, i fotoreportera Milana Cvetkovića na sahrani vehabije Ismaila Prentića u Novom Pazaru – primećuje predsednik UNS-a.

Nije razjašnjena ni likvidacija Duška Jovanovića, glavnog urednika crnogorskog dnevnog lista „Dan”, koji je ubijen u Podgorici 2004. godine. Protiv jednog optuženog vođen je sudski postupak, ali je osumnjičeni oslobođen odgovornosti.

Što se tiče stradanja novinara u svetu, Irak je na prvom mestu, a drugo najopasnije mesto za „sedmu silu” lani je bila Somalija, gde je ubijeno sedam novinara, slede Pakistan i Šri Lanka (po pet ubijenih), dok je po dvoje novinara usmrćeno u Avganistanu i Eritreji, navodi se u izveštaju CPJ.

Zanimljivo je da evidencija organizacije „Reporteri bez granica” ukazuje da je broj poginulih novinara tokom prošle godine veći nego što tvrdi CPJ. Po njihovim saznanjima, tokom 2007. godine u svetu je ubijeno 86 novinara. Irak je bez premca na ovoj crnoj listi, jer ni u jednoj zemlji nije ubijeno više novinara.

Da je smrt sve češći pratilac medijskog posla, upozorio je i Međunarodni institut za bezbednost novinara iz Brisela. Ne čekajući kraj kalendarske godine, ta institucija je već krajem novembra 2007. saopštila da je u proteklih 11meseci poginulo najmanje 171 medijski radnik, a minulu godinu je ocenio kao „najkrvaviju u istoriji po broju žrtava iz redova zaposlenih u medijima”.

Crnu statistiku vodi i Međunarodna federacija novinara (IFJ), prema čijim nalazima su lani na zadatku stradala najmanje 134 novinara. Najopasnije područje je Bliski istok gde je ubijeno 68 novinara, a slede Somalija sa osam stradalih novinara, Pakistan sa sedam, Meksiko i Šri Lanka sa po šest, kao i Filipini gde je ubijeno pet novinara.

Podaci o godišnjem broju ubijenih novinara i medijskih radnika u svetu razlikuju se od organizacije do organizacije. Neke od njih, čini se, imaju posebne aršine, što donekle baca senku sumnje na pouzdanost informacija koje nude.

Komitet za zaštitu novinara iz Njujorka ovakvu evidenciju vodi godinama. U izveštaju za 1999, primera radi, naveli su da je na području tadašnje Jugoslavije ubijeno šestoro novinara. Sem Ćuruvije, na listi su navedena i imena troje kineskih novinara stradalih prilikom bombardovanja kineske ambasade 8. maja, kao i fotoreportera i izveštača nemačkog „Šterna” ubijenih 13. juna na Kosovu.

Te godine od bombi NATO je stradalo 16 radnika RTS-a, ali njihova imena nisu našla mesta na listi CPJ. Znači, po merilima ove organizacije, televizija i zaposleni su spadali u legitimne mete.

– Najpouzdanijom smatram statistiku Međunarodne federacije novinara, jer to je najveća organizacija profesionalnih novinara na svetu sa pola miliona članova. IFJ ima najbolji uvid u stanje, odgovarajući monitoring, a u pogledu izvora su nezavisni. Pojam novinara šire shvataju i on se odnosi na sve članove medijske ekipe – kaže Nino Brajević, predsednik UNS-a, koji je, kao i Nezavisno udruženje novinara Srbije, član ove međunarodne asocijacije.

Bez obzira na to što se brojke raznih izvora razlikuju, mišljenje je svih da se crni bilansi iz godine u godinu uvećavaju.