17. 04. 2008

POVODOM SLUČAJA UREDNIKA NEDELJNIKA KIKINDSKE

Beograd, 17.4.2008. (Danas) - U javnosti je ovih dana opet aktuelizovan slučaj „Šegrt protiv Bodrožića“. Naime, po donošenju odluke Komiteta Ujedinjenih nacija za ljudska prava u korist urednika „Kikindskih“ Željka Bodrožića nijedna obaveza države prema oštećenom Bodrožiću nije ispunjena. Državi je naloženo da Bodrožiću nadoknadi štetu koju je pretrpeo kršenjem prava iz člana 19. Pakta o političkim i građanskim pravima.

Dok Žaljko Bodrožić ima stav Komiteta za ljudska prava UN kojom je država obavezana da ga obešteti, traži milion dinara i čeka isplatu kao i ukidanje presude kojom je osuđen, isti sudija ga osuđuje te ima više presuda zbog uvreda i kleveta, zbog kojih mu dve trećine plate ide na sudske odštete.

Problem, međutim, leži u činjenici što odluke Komiteta za ljudska prava UN nisu direktno obavezujuće, te prema tome nema direktne obaveze države da obešteti građanina.

Željko Bodrožić morao je nedavno da plati 18.000 dinara na ime kazne za uvredu zastupnika bivšeg visokog funkcionera Miloševićevog režima Dmitra Šegrta. Bodrožić se u spornom tekstu opisujući najznačajnije ličnosti u Kikindi, između ostalih, bavio i portretom istaknutog člana SPS i direktora fabrike „Toza Marković“ Dmitra Šegrta. Zbog iznetog, novinar je tužen i osuđen za uvredu u kikindskom sudu. Nakon što su sve pravne mogućnosti u Srbiji iscrpljene, Bodrožić se tada obratio Komitetu UN za ljudska prava koji je još 2005. ocenio da nema dovoljno argumenata za presudu o uvredi.

Paradoksalno, dok Bodrožić plaća kazne, država prema njemu još nije ispunila obaveze proistekle iz preporuke Komiteta UN za ljudska prava. Bodrožić naglašava da je država vrlo efikasna kada njemu naplaćuje, ali ne i onda kada ona treba da plati. Iako je rok da se postupi po preporukama bio tri meseca, to se nije desilo ni posle gotovo tri godine.

Slučaj Bodrožić predsednica Vrhovnog suda Srbije Vida Petrović-Škero prokomentarisala je u jednoj od emisija rečima da pravda i pravičnost ne idu uvek zajedno. Ona je tada navela da je Komitet UN utvrdio da je došlo do kršenja prava na njegovoj strani i da je on dao nalog da se ponovi krivična procedura, što je, kako je istakla Petrović-Škero veoma teško, jer naš zakonodavni sistem još nije omogućio da se ovako nešto lako i dobro uradi.

Bodrožić se nedavno sa predstavnicima Ministarstva pravde dogovorio da mu Služba za ljudska i manjinska prava naknadi nematerijalnu štetu i druge obaveze države koji slede iz preporuka Komiteta UN.

- Pitanje je da li bi i njihove preporuke trebalo ubaciti u naše zakonodavstvo, jer Komitet za ljudska prava UN nije sudska instanca, ali u preporuci piše da bi trebalo da se ispunjavaju. Međutim, nema zakonske regulative da bi se sprovele te preporuke - kaže Milan Antonijević, izvršni direktor Jukoma.

Prema njegovim rečima, samo presude Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu su obavezujuće i automatski se sprovode, dok odluke Komiteta za ljudska prava UN nisu i samim tim je situacija teško rešiva.

- Naša zemlja nema opštu obaveznost već postoji moralna obaveza s obzirom na to da je potpisala opcioni protokol Pakt o građanskim i političkim pravima. Problem je taj što nesprovođenjem ovih odluka ostaje mrlja na biografiji države - ocenjuje Antonijević. On dodaje da je tokom razgovora koji je nedavno Bodrožić imao s predstavnicima Ministarstva pravde ukazano na tu činjenicu, kao i na zakonske propuste.

- Pošto nema zakonskih osnova da obeštete stranke, našli smo rešenje da Služba za ljudska i manjinska prava obešteti Bodrožića, ali ne može do kraja da ispuni preporuke UN zato što nema načina da ukine presudu - navodi Antonijević.

On ističe da se mora pokrenuti postupak preispitivanja presude, sudije i celog slučaja.

- Ostaje da država iskaže dobru volju da na tome radi i time pokaže da je zrela država - naglašava Antonijević.

On podseća na slučaj bračnog para Ristić iz Šapca koji je obeštećen aprila prošle godine, zbog toga što država nije postupila po odluci Komiteta Ujedinjenih nacija protiv torture (KET), da sprovede brzu, sveobuhvatnu i nepristrasnu istragu u slučaju navodnog samoubistva njihovog sina, devetnaestogodišnjeg Milana Ristića. Bračni par Ristić, naime, utemeljeno sumnja da su dva policajca 1995. ubila njihovog sina i bacila njegovo telo sa krova petospratnice u centru Šapca. Prvi opštinski sud u Beogradu obavezao je tada SCG da plati milion dinara roditeljima, zbog propusta nadležnih institucija.

- Odluka Komiteta protiv torture nije sprovedena, država je platila, ali nije preduzela ništa protiv ljudi koji su je oštetili. Nama ostaje samo da krivično gonimo dvojicu policajaca iz patrole za nanošenje telesnih povreda sa smrtnim ishodom, svedoke za pomoć učiniocima tog krivičnog dela, zamenika šefa smene, inspektore koji su pisali nalaze, obducenta - kaže za Danas Radivoj Ristić, otac pokojnog Milana.

Antonijević naglašava da su u Ministarstvu pravde dobili informaciju da je i u slučaju Ristić postignut sporazum između MUP i Kancelarije za ljudska i manjinska prava.

- To je sledeći korak, a poslednji podnošenje tužbe protiv Srbije, jer nije poštovala odluku Komiteta - naglašava Antonijević.

On ukazuje da bi u Zakonu o parničnom postupku decidirano trebalo da se navede da se država obavezuje da obešteti građanina.

- Mora se ustanoviti mehanizam koji funkcioniše, slično kao u slučaju Evropskog suda za ljudska prava - zaključuje Antonijević. On navodi da države u regionu nisu imale potrebe da u svoja zakonska rešenja odnosno da uvode preporuke kao obavezujuće.

- Postoji mali broj država koji ne poštuje odluke Komiteta za ljudska prava UN. Te države su gotovo uvek na stubu srama, jer se stalno državi traži da pokaže šta je uradila, a u konkretnom slučaju ima obavezu da odgovori da ništa nije učinila - napominje Antonijević.

Obaveze Srbije

Nadležnost Komiteta priznala je naša država kao potpisnica Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima i Protokola br. 1. U preporukama ovog tela, između ostalog, navedeno je da država potpisnica treba autoru da obezbedi delotvoran pravni lek, uključujući i ukidanje osude, restituciju kazne na čije je plaćanje bio primoran, kao naknadu sudskih troškova koje je on platio i kompenzaciju za kršenje njegovih prava utvrđenih Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima.